#Дејвид Рокфелер

[vaseljenska]

Ово су тајна друштва која владају светом

Ово су тајна друштва која владају светом http://www.vaseljenska.com/vesti/ovo-su-tajna-drustva-koja-vladaju-svetom/

[palankaonline]

Ања Филимонова: Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије У јулу 2017. године отпочела је да тече последња фаза у процесу признања независности тзв. Косова од стране Србије. Тада је српски председник Александар Вучић (од 2012. године први потпредседник, од 2014. премијер, а од 2017. председник Републике) позвао на отпочиња��е унутрашњег друштвеног дијалога о Косову и Метохији, да „то бреме не би остављали потомцима, већ да би сви заједно пронашли трајно решење и искључили сукоб као опцију“. „Ми – изјавио је тада Вучић – морамо да размислимо шта ћемо и како с нашим односима и ставовима о Косову и Метохији, а не да бежимо од тога и да живимо у периоду од пре 300 година“. (овде) Када говори о КиМ Вучић редовно указује на неопходност одбацивања „мита“ (очигледно под „митом“ подразумевајући духовно-историјско наслеђе везано за Косово и Метохију, пре свега Светосавско предање и Косовски завет). Тема „унутрашњег дијалога“ се појавила у првом Вучићевом обраћању у својству новоизабраног председника државе. Амерички амбасадор у Србији, Кајл Скот, одмах је подржао Вучићеву иницијативу, наглашавајући да је „важно да у дијалог буду укључени сви сегменти друштва, да се изјасне о најважнијим проблемима земље, а у томе су спољна политика и односи са Косовом веома битни“. (овде) У суштини циљ „дијалога“ показује да Вучић није спреман да на себе преузме потпуну одговорност за признање од стране Србије квазидржаве албанских сепаратиста као независне суверене државе, укључујући и њено чланство у УН. Потребно му је да одговорност за тај чин подели са Скупштином, Црквом, невладиним сектором и САНУ. Формално гледано дијалог се водио неколико месеци. Међутим, његов коначни исход је био сасвим неочекиван. Александар Вучић се 30. марта 2018. године сусрео са тзв. Конвентом (асоцијација више од седамсто невладиних организација изразите прозападне орјентације, неформални лидер Конвента је Соња Лихт). Вучић је управо пред овим „скупом“ представио своје виђење резулата дијалога. И поред тога што се, према његовим речима, „огромна већина политичке и неполитичке јавности Србије“ изјаснила за очување статуса кво, замрзавање сукоба и чекање бољих услова, српски председник не дели такву сагласност. Србија на тај начин, према његовом мишљењу, „ништа не би добила, већ би само изгубила“. (овде) Вучић је одбацио мишљења већине угледних представника Цркве, науке, културе и јавности и предност дао позицију коју је по питању КиМ заузео прозападни део невладиног сектора. На крају сусрета Вучић је показао велику довитљивост изјавивши: „Заједнички именитељ свих анализа Националног конвента састоји се у томе да је неопходно да прихватимо независност Косова, али да је формално не признамо“. Очигледно је да таква формулација одговара Вучићевим личним интересима, зато он још само прецизира да „видимо шта можемо да извучемо за српску заједницу и како можемо да осигурамо будућност Србије у ЕУ“. (овде) Приметћујемо да су изјаве Александра Вучића, чак и о кључним питањима, мутне и недоречене, формулације су популистичке, нејасне и неизоштрене и отварају више питања, него што нуде одговора. Истовремено, од српског председника стално се чују упадљиво непријатељске и слуђујуће оцене карактера српског народа: „лењи“, „неспособни“, „живе изван реалности“, Срби морају да одбаце „митове“ и „митологију“, „не треба љубити земљу својих предака, већ земљу по којој ходају наши потомци“. (овде) Вучић оптужује Србе ни мање ни више него за расизам, као, примера ради, при сусрету са Еди Рамом у септембру 2015. године: „Албанаци су често имали расистички став према Србима и обратно, Срби према Албанцима“.(овде) Он често прибегава уопотреби вештачке симетрије, због чега га је умировљени епископ Атанасије оценио „као пеливана, који игра двоструку или троструку игру на штету Свете Србије и Светог Косова“.(овде) Уочи 2016. године Александар Вучић се у новогодишњем обраћању обрушио и на Небеску Србију и уопште на српску историју: „Србији је доста „чаробних штапића“… који нам обећавајући… правду и бољи живот на небу, у „небеској Србији“. За њу је требало само да умремо, ништа више“, „по Волтеру, само бедни народи живе од историје. И то тако што је измишљају“.(овде) Све је то вучићевска реприза псеудоморфозе културе и промене националне свести. Претпостављамо да је Александру Вучићу и његовим западним саветницима познато да је народ без историјског сећања неспособан за деловање. Ако узмемо у обзир став истог тог Волтера, према коме је људској делатности својствен свестан избор циља, поставља се питање какав је стварни циљ таквих идеолошких диверзија које су усмерене на формирање антисвести и фрустрираног идентитета. Требало је, по свему судећи, озбиљно проучити западне ми��лиоце, а не руководити се само тренутним маркетиншким циљевима. Гист��в ле Бон је на пример тврдио да „су мртви не само бесконачно бројнији, већ и да су бесконачно моћнији од живих. Они управљају огромним пределом несвесног, тим невидљивом пределом који под својом влашћу држи све манифестације разума и карактера. Народ се знатно више руководи својим покојницима, него живима.“ Потпуна катастрофа за једну земљу може да се заврши са ситуацијом у којој се идејни погледи шефа државе на сопствени народ не разликују од погледа немачког каплара. „Немачка парадигма“ је посебно блиска српском председнику. Крајем марта 2018. године Александар Вучић је у свом видео обраћању поново препоручио народу „да сагледа реалност“, да схвати да је „кључ будућност Србије, а не то колико волимо прошлост“ (стално подстицање да се покорно прихвати „албанска реалност на Косову“). Међутим, он своје мисли није зауставио на томе. Српски вођа препоручује Србима да за пример узму Немце, јер се немачко друштво „одрекло два своја града“. Предлажемо читаоцима да погоде који су то градови? За оне који нису погодили – Праг и Кенигзберг. Зато што су „у Прагу… говорили на немачком, а не на чешком језику, чак је Кафка писао на немачком језику и слови за немачког писца… Немачка нема контролу над Прагом… Кенигзберг је не само место где је 1701. године крунисан Фредерик Први (тако се чуло, прим. А. Ф.), већ и у исто време центар пруске државе… Немци сада живе без Кенигзберга и без Прага“.(овде) Обратимо пажњу на то како је „аутор именовао“ краља Фридриха I. Ради се о томе што на српском језику његово има гласи „Фридрих“, али се на енглеском језику пише „Frederick”. По правилу се иза димне пропагандно-маркетиншке завесе намењене унтрашњој употреби јасно указује глобалистички политички пројекат. Као прво, Вучићеви саветници су били бивши директор ММФ Доминик Штрос-Кан, бивши аустријски канцелар Алфред Гузенбауер, бивши шеф италијанске дипломатије Франко Фратини. У овом моменту је као Вучићев саветник остао Тони Блер (баш онај који је Србији донео НАТО бомбе „Милосрдног анђела“). Упада у очи то што је Александар Вучић као члан СРС написао похвалну рецензију за књигу свог шефа Војислава Шешеља, потпуно неукусног наслова „Тони Блер – енглески педерски испрдак“. Без обзира на то, управо према моделу Тонија Блера у Влади Србије сада функционишу „delivery units” који контролишу ефективност рада министарстава (при том је сама В. Британија одустала од примене овог система). Блеров помоћник за специјалне операције у области пропаганде, Алистер Кембел, обучавао је стручњаке српске Владе који су задужени за рад са медијима. Бивши радикал А. Вучић одржава блиско пријатељство и са другим особама које су предводиле агресију против његове земље – Герхардом Шредером и паром Клинтон (Вучић је септембра 2016. године у Фонд Хилари Клинтон у име Владе Србије донирао 2 милиона долара – Clinton Global Initiative).(овде) Итекако је занимљиво то што је Тони Блер од 2013. године постао саветник и албанског премијера Едија Раме. Тако је Блер постао неформална везивна карика између руководства Србије и Албаније. Као друго, чланови Владе Србије, премијер Ана Брнабић и потпредеседник и министар саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре Зорана Михајловић, чланови су српске филијале Трилатералне комисије (основали су је 1973. године Дејвид Рокфелер и Збигњев Бжежински). Као треће, ни један шеф српске државе пре Александра Вучића, од С. Милошевића до Т. Николића, није водио преговоре са шефовима иностраних обавештајних служби. У априлу 2014. године (Вучић је тада био председник Владе) догодио се тространи сусрет између Вучића, америчког амбасадора Мајкла Кирбија и бившег шефа ЦИА Дејвида Петреуса. Затим је уследио читав низ Вучићевих сусрета са Петреусом, како службених, тако и приватних. Почетком фебруара 2018. године дошло је до службене посете Београду и до сусрета са Вучићем шефа британске обавештајне службе МИ6 Алекса Јангера, а као разлог за сусрет је наведена обавештајна сарадња две земље. У делатности Петреуса је најучљивије следеће: он је један од руководилаца гигантског инвестиционог фонда „Kohlberg, Kravis, Roberts & Co. L. P.” (KKR) и медијски магнат. Фонд је 2013. године усмерио прве директне инвестиције у Источну и Централну Европу купујући медијску компанију „United Group“ (SBB/Telemach). „United Group“ је објединила велике интернет-провајдере и оператере кабловске и сателитске телевизије са простора бивше Југославије. Сада је KKR покренуо сопствену регионалну телевизијску мрежу N1 TV, са студијима у Београду, Загребу и Сарајеву, која је ексклузивни партнер CNN. Пр�� том је „United Group“ објединила производњу и емитовање телевизијског садржаја. Истовремено „United Group“ наставља да шири своју сферу утицаја улазећи на тржиште фиксне и мобилне телефоније и преузимајући конкуренте, међу њима и „Ikom” (Србија). При том, исплативост инвестиција у балканске медије се не назире ни у далекој будућности. Тај сектор преживљава такве тешкоће, да губитке трепе и велики играчи какав је у Србији SBB. Чак ни астрономске инвестиције KKR нису поправиле ситуацију SSB у Србији. Годишњи извештаји показују стални раст губитака у милионима евра: 29 мил. 2014., 33 мил. 2015. и 35. мил. у 2016. години. Објашњење можда лежи у томе што је Петреус куповином медија купио и утицај. Осим тога, по свој прилици је дошло и до напумпавања трошкова како би се избегло плаћање пореза. Захваљујући негативном билансу, SBB годинама није платио ни цент пореза на добит, мада је 2016. године имао приход од 170 милиона евра. Тако је губитак буџета Србије изгледа достигао и десетине милиона евра.(овде) Чинило се да је у 2014. години била неизбежна конфронтација између државе Србије и KKR, јер се KKR спремао да свој телевизијски канал N1 емитује преко сопствене мреже „SBB Telemach“. Истовремено је Влада Србије објавила предлог закона о медијима, према коме дистрибутер није могао бити и произвођач телевизијског програма. Ова забрана се чинила сасвим логичном, јер би дистрибутер на штету конкурената давао предност својим каналима. Неколико година пре тога ЕУ је тај принцип наметнула српској државној телевизији РТС, која је морала да се одрекне своје дистрибутивне мреже. Међутим, у случају KKR и N1 Брисел је био другачијег мишљења или тачније, изменио је своје мишљење услед лобирања Европске банке за обнову и развој (сувласника „United Group“). После новог сусрета са Петреусом, премијер Вучић је одлучно окончао спор – поздравља се долазак N1 у Србију. Држава се сама повукла. У августу 2014. године парламент је гласао за нови текст закона о медијима кога су банкари издиктирали посредством Брисела. Одстранивши народ, транснационална финансијска олигархија је заврнула руке парламенту који више није размишљао о супростављању. Епилог: у октобру 2014. године отпочело се са емитовањем телевизије N1. У марту 2017. године кабловски оператер SBB је уклонио најпопуларнији државни канал РТС1 са прве позиције на даљинском управљачу. То место које је припадало РТС1 од формирања прве телевизије у земљи, SBB је дао предводнику антисрпске (и антируске) кампање ТВ N1.(овде) Бивши директор ЦИА, бивши командант здружених снага НАТО у Ираку, Директор ККР групе Дејвид Петреус Једном речју, генерал Петреус је у Србији власник ТВ N1, једног од највећих кабловских оператера SBB, а такође телевизијских канала Гранд продукција, Тотал ТВ, Спорт клуб, Синеманија, укључујући и дечји канал „Ултра ТВ“. Према информацијама „Информера“ Петреус је и власник једне од најпопуларнијих дневних новина „Блиц“. Генерал се интересује и за куповину банкротиралих великих српских компанија.(овде) Осим тога, значајан део интернет саобраћаја на Балкану се обавља преко провајдера које је купио Петреус. Српско истраживање „Невидљива инфраструктура – токови података“ је показало да се сав интернет-саобраћај слива у једну тачку: „Ако неко жели да прочита, филтрира или заустави сав национални интернет саобраћај који се одвија преко мреже SBB, он то може да уради користећи само једну тачку”. Потпуно случајно та тачка припада управо KKR.(овде) Овде се чини сасвим умесним да се помене једна изјава блиског сарадника Александра Вучића, тадашњег министра рада Александра Вулина (сада је министар одбране Србије и при том сам није служио војску). Када је у фебруару 2015. године руска телевизија РТ подвргла критици владу Александра Вучића због њене сарадње са Тони Блером, Вулин је тада исказао „тактичку мудрост“ указујући на то да РТ („Русија данас“), као прво, није државна телевизија Руске Федерације (!), а као друго „ову земљу – изјавио је Вулин – Вучић води из Београда, а не из Брисела, Вашингтона и не води је из Москве. И то свима мора да буде јасно… Србија воли како Вучић води ову земљу“.(овде) Демагогија гротескних размера је обавезан атрибут гарнитуре СНС којим се чува власт и прикрива стварни пројекат. Суштина тог пројекта у односу на целину српског националног корпуса на Балкану, тиче се обавезног признања независности „Републике Косово“. То је вишефазна операција, током које су, после агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године, приштински сепаратисти 2008. године прогласили независност. Сада се у српским службеним документима без икаквог смисла, примера ради, влада Рамуша Харадинаја именује као „Првиремене институције самоуправе у Покрајини“, као да Харадинај и његови претходници врше функције власти зато што су легитимно изабрани у Републици Србији. То је пропагандно средство које треба код грађана Србије да створи утисак да службени Београд одржава легитимне контакте са приштинским сепаратистима. Влада Ивице Дачића (тада први заменик председника Владе и министар унутрашњих послова) је 2008. године потписала спора��ум да мисија УН УМНИК преда главне функције у области правосудног система, царине и полиције мисији ЕУ ЕУЛЕКС (чији је званични циљ јачање косовских институција).(овде) Потом је уследила у потпуности несхватљива одлука Међународног суда правде УН од 2010. године. Суштина саветодавног мишљења овог Суда своди се на то да „акт проглашења независности није супротан међународном праву“, јер било која група може прогласити независност од било кога, па зато и сам акт (декларација) проглашења није противан међународном праву (другима остављам правну оцену оваквог закључка). Међутим, саветодавно мишљење Међународног суда правде садржи један изузетно важан став: група Албанаца која је прогласила независност није представљала званичне органе привремене самоуправе покрајине Косова и Метохије. Следствено, они нису имали потребна овлашћења да прогласе независност, па је зато реч о акту политичке природе. Одлуку Међународног суда правде свака страна може да тумачи и користи у свом интересу, па се тако Суд заштитио од напада у једном изузетно остељивом питању. Тако се до доласка Александра Вучића на власт 2012. година косовска политика српских власти споро, али сигурно кретала у правцу примене плана Марти Ахтисарија (мада српска власт упорно одбија да то призна), притиска на Србе и учвршћивања органа власти приштинских сепаратиста. У томе се огледа континуитет политика Бориса Тадића и Александра Вучића. Ипак, Срби су се у таквој ситуацији успешно сналазили. До бесповратног погоршања ситуација тада није дошло, пре свега због тога што су Срби са севера покрајине одлучно у својим руакама држали овај део Косова. Напомињемо да на територију севера Косова са већинским српским становништвом, албански терористи нису могли ступе од времена Другог светског рата. Неспоран дугогодишњи ауторитет био је и остао Марко Јакшић са својим саборцима. У фебруару 2011. године Срби са севера покрајине су спровели референдум на коме су се практично једногласно изјаснили за непризнавање „косовских органа власти“. Занимљиво је да је крајем 2011. године Ангела Меркел извршила притисак на Бориса Тадића да потпише споразум истоветан садашњем Бриселском споразуму, али је Тадић то одбио. Уочи потписивања Бриселског споразума Срби са севера КиМ су тражили да се распише општенародни референдум о закључивању антиуставних споразума. После тога су Срби са КиМ у складу са законодавством Србије самостално формирали законодавни орган – Скупштину АП Косова и Метохије. Међутим, власт у Београду је већ од 2012. године (када је на власт у Србији дошао тандем Т. Николић – А. Вучић) престала да организује изборе на КиМ према законима Републике Србије. Тада је дошло до драстичног убр��авања већ назаначених тенденција. фото архива У 2013. години се збио кључни догађај. Српска власт, коју се представљали тадашњи председник Владе Ивица Дачић и тадашњи први потпредеседник Владе Александар Вучић, потписала је 19. априла тзв. Први бриселски споразум (Дачић је фактички приморао Вучића да стави свој потпис, пошто није хтео да буде једини у таквом послу). Суштина Бриселског споразума се састоји у томе да се руководство Србије, без спољног притиска и реалне војне претње, одрекло вршења полицијске и судске власти на целокупној територији Косова, укључујући и север покрајине. Од тада на Косову функционише само судски и полицијски систем „Републике Косово“. Бриселски споразум признаје и учвршћује само функционисање правног поретка „Републике Косово“. У овом документу нема помена Устава и закона Републике Србије или било какве формулације о томе да су Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Посебно понижење за Србију и Србе било је полагање заклетве верности „Републици Косово“ од стране српских судија и полицајаца (10% српских судија је одбило ово понижење). Природно је што је приштински судски систем одбио да призна пресуде које су раније донели судови на КиМ у оквиру уставног система Србије, што је север покрајине гурнуло у стање правног хаоса. Суштина преговарачког процеса, који српске власти лукаво означавају именом формат Београд – Приштина, а „косовске власти“ као преговоре Републике Косово и Србије, састоји се у успостављању праве државне границе. При том, претходна власт Бориса Тадића је само парафирала споразум о интегрисаном управљању границом, пошто се на документу налазе само иницијали, а не и потпис шефа преговарачке групе Борка Стефановића. Потом су уследили: предаја царине у надлежност Приштине, матичних књига и катастарских докумената, утврђена је међународна процедура нострификације диплома између Србије и Косова, укинути су органи цивилне заштите на целокупној територији КиМ (укључујући и легендарну групу Бранилаца моста), Приштина је добила свој међународни телефонски код +383 и, најзад, уколоњена је последња физичка баријера која је спречавала улазак албанских јединица на север Косова – Парк мира на мосту преко реке Ибар (који дели јужни од северног дела Косовске Митровице). Насупрот томе, Београд није ништа добио од Албанаца. За шест година власти, Александра Вучића није ништа предузео у вези са повратком 220 000 Срба протераних са КиМ, а оне Србе који су на КиМ „штити“ тако што их ставља под шапу албански организованих криминалних група и бивших главешина ОВК. Србији се ништа горе од Бриселског споразума није догодило у историји „решавања косовског питања“. У свему томе су јасно уочљива обележја државне издаје и ��ационалне капитулације. У новембру 2013. године режим Александра Вучића је извршио директни противзаконити притисак на српско становништво у покрајини да би га принудио да учествује на изборима по законима „Републике Косово“. Тада су Србима претили губитком социјалне помоћи из Србије, губитком посла и сл. Подвлачимо, од 2012. године до данас на територији Косова се уз сагласност власти Србије спровде једино избори „Републике Косово“. Осим тога, садашња власт у Београду је насупрот претходним српским лидерима формирала сопствену странку на Косову под именом „Српска листа“. У странку су ушли људи сумњиве, чак и криминалне прошлости, бивши ватрогасци и бивши полицајци. Њихова најзначајнија специфичност огледа се у томе што су потпуно одани и контролисани од стране власти у Београду. Сходно резултатима парламентарних избора у „Републици Косово“, „Српска листа“ је ушла у „косовски парламент“ и подржала је избор Рамуша Харадинаја за премијера (септембар 2017. г). Тако је „Српска листа“, политичка снага Александра Вучића на Косову, ПОМОГЛА Харадинају да постане премијер. При том је због почињених злочина против Харадинаја 2006. године у Србији покренута истрага. Имајући то у виду, намеће се логично питање: шта је Рамуш Харадинај за режим Александра Вучића и „Српску листу“?Злочинац, који је починио нека од најтежих кривичних дела против Срба или политички партнер? Подсећам да је Рамуш Харадинај да би избегао кажњавање од стране Међународног трибунала за бившу Југославију уз помоћ својих терориста ликвидирао око четрдесет сведока и чланова њихових породица, у циљу застрашивања дизали су у ваздух аутомобиле, пуцали из аутоматских пушака. Захваљујући „труду“ српске стране консолидоване су позиције некадашњих главешина диверзантско-терористичке ОВК, на челу са Рамушем Харадинајем, најауторитетнијим терористом који је умео гвозденом руком да одржава дисциплину и да ефективно извршава задатке било ког нивоа, не гнушајући се ничега. Како истиче пуковник српског Министарства унутрашњих послова и активни учесник рата на КиМ, Славко Никић, Харадинај може да спроведе мобилизацију ветерана ОВК у року од два часа, док се на позив за мобилизацију српског премијера Ане Брнабић може одазавати једино геј-одред – суморно се шали пуковник.(овде) Формирањем и директном подршком „Српској листи“, Београд је решио два задатка: гушење целокупне остале друштвено-политичке делатности Срба на КиМ и даље укључење и сарадња Срба са поретком „Републике Косово“, све до сагласности са Харадинајевом кандидатуром за премијера. Премијер Србије Ана Брнабић је 13. септембра 2017. године изјавила да „Српска листа има пуну и безрезервну подршку Владе Србије и њихова одлука да уђу у ��ову владу у Приштини је одговорна“.(овде) Али још је интересантније то што је Александар Вучић честитао „Српској листи“ победу због уласка у „косовски парламент“, али се одмах оградио од своје екипе, истичући како је ипак „то ваш избор“. Преговори Србије са „Републиком Косово“ одвијају се без прекида, чак и упркос громогласног убиства једног од угледнијих српских лидера из покрајине Оливера Ивановића. Да српска власт није укинула своје судство и полицију у покрајини, не би била принуђена да понизно моли Приштину да јој дозволи да учествује у истрази и при том, по обичају, да не добије то одобрење. Двадесетшестог марта се догодио инцидент са хапшењем шефа Канцеларије (раније је постојало Министарство за КиМ, па је потом ниво спуштен на ранг канцеларије) за КиМ Марка Ђурића на територији северне Косовске Митровице. Занимљиво је то што је овом инциденту претходила необична „приватна“ и по свему ванредна Вучићева посета САД, редовном авионском линијом, а потом и тајни Вучићев сусрет са Хашимом Тачијем. Суштина инцидента који се збио није у томе што је Приштина ухапсила представника Владе Србије, већ у томе што су то Албанци могли да учине потпуно легитимно, јер им је легитимност обезбедио нико други него Бриселски споразум. Косов��ке власти су деловале у складу са својим законодавством, због чега су протести против њиховог деловања у овом случају потпуно противправни. Специјалне јединице Косовске полиције („РОСУ“) су пре посете српских чиновника заузеле стратешке пунктове на граници и упозориле да се посета српских чиновника сматра непожељном, те да ће у супротном они предузети оштре мере. Српска страна инсистира на претходном договору са Приштином, док Харадинај тврди да је Ђурић на Косову био илегално, а да се око добијања дозволе за боравак догодио технички неспоразум.(овде) Хапшење је извршено уз демонстрацију силе, као показна акција. Марка Ђурића су са лисцама на рукама одвезли у Приштину и дословце су га вукли за кравату на подсмех публике. Али више питања искрсава него што има одговора. Када је Марко Ђурић пристигао у северну Косовску Митровицу за одржавање скупа је изабрана најмања сала. Због чега? По свему судећи да би се смањио број учесника и самим тим смањио ризик од већег отпора специјалним јединицама „РОСУ“. Све у свему, догађај у вези са хапшењем Марка Ђурића свима делује чудно. Чини нам се да је од изазивања Приштине да репризира насиље из деведесетих година прошлог века, много битније да се Приштини не преда север Косова и да се прекину преговори, који су по свим тачкама национална капитулација. Поводом овог ��нцидента Алексанадар Вучић се директно обратио за савет председнику Русије Владимиру Путину. У телефонском разговору В. Путин је обајнио позицију Русије: напад на Србију се третира као напад на Русију, треба у потпуности следити принципе Резолуције Савета безбедности УН 1244. А ову Резолуцију, подвлачимо, грубо нарушава Бриселски споразум који је закључио Вучић. Бриселски споразум нарушава и Устав Републике Србије, али према закључку Уставног суда Републике Србије Бриселски споразум није правни, већ политички акт. Према мишљењу Александра Вучића Србији сада не остаје ништа више осим да се бори за формирање некакве Заједнице српских општина. Међутим, у Бриселском споразуму се говори само о законима „Републике Косово“, па отуда та Заједница може да функционише само у складу са косовским законодавством. Заједници не могу да буду додељена законодавна овлашћења и може једино да одлучује о локалним питањима. Формирање ЗСО је у принципу постављено на противправној основи, зато што је пажња морала да буде на неповредивости територијалне целовитости и суверенитета Србије на КиМ, како то гарантују Устав Србије и Резолуција 1244. Приштина са своје стране негодује због ЗСО, јер на територији „Косова“ већ функционише асоцијација косовски општина, па је нејасно зашто је уопште потребно њено дуплирање. До данас Приштина није формирала ову нову асоцијацију која је у целини узев бесмислена за све и не намерава да помаже Вучићевом режиму, коме би формирање ЗСО омогућило да разговоре са Албанцима лажно тумачи као „успех“. Мотиви деловања Александра Вучића су крајње једноставни. Покрет „Отаџбина“ у обраћању јавности од 7. априла 2018. године указује: „2012. године Алексанар Вучић је обећао својим западним менторима да ће се одрећи Косова и Метохије. Из тог разлога он обмањује, лаже, манипулише, служи се свим могућим и немогућим средствима да дато обећање испуни. Зна добро да они, са којима је правио договоре, у случају преваре знају да буду јако брутални. Судбина покојног премијера Зорана Ђинђића јасно опомиње. Данас су грађани Србије таоци сулудог обећања председника Републике да због доласка на власт мора да преда јужну српску покрајину“.(овде) Међународна заједница очекује од Вучића да у 2019. години са Приштином закључи правно обавезујући споразум о узајамном признању, укључујући и препуштање „Републици Косово“ чланства у УН. Тај споразум је услов за пријем Србије у ЕУ („ЕУ нема алтернативу“, главна је парола Вучићевог режима), па и сам Споразум о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ третира Косово и Србију као засебне независне државе и садржи обавезу закључивања споразума о регионалној сарадњи и добросуседству (чл. 15. ССП).(овде) Све што је Александар Вучић урадио по питању КиМ је противуставно, његов приступ и журба у решавању проблема КиМ условљена је искључиво његовим личним обавезама према Западу. Уз то, и време ради за Србе, јер Албанци због тешког економског стања и свеопштег беспоретка настављају да масовно напуштају покрајину, а наталитет се у њиховим породицама драстично снизио. Не треба преувеличавати број Албанаца, њих на КиМ према оценама „Отаџбине“ нема више од 900 000 (овде), док је Срба око 130 000. Шта је друго него расизам позив да се преда Косово „зато што су тамо Албанци“? Многи од њих све до данас користе пасоше Републике Србије (док Србе присиљавају да узимају пасоше „Републике Косово“, у исто време сами Албанци задржавају за себе документе Србије), уче се и лече у Србији и када би се уништило терористичко и криминално подземље (што је обавеза државе) Албанци би могли да буду као сви други грађани Србије. Модел разорене територије лишене будућности коју су формирали Американци, није усрећио ни саме Албанце, који су постали таоци бивших терориста ОВК. У целини гледано ситуација на КиМ је експлозивна и представља директну претњу за безбедност Руске Федерације. Највећа америчка војна база изграђена после вијетнамског рата, ‘“Бондстил“ на окупираном Косову и Метохији Као прво, на Косову се налази једна од већих база САД и НАТО у свету – Бондстил. Приступ бази је затворен, а налази се на територији на којој искључиво живе албански кланови лојални САД. У Кампу Бондстил су се од 2010. године обучавали терористи за учешће у украјинском оружаном сукобу. Ко може да гарантује да се ово неће наставити до неког новог сукоба на постсовјетском простору? Као друго, Албанци никада нису били нешто посебно религиозни, али су сада у Албанију и на КиМ дошли вахабисти, исламски екстремисти са Блиског истока. Већ сада око 30% Албанаца на КиМ припада радикалној грани ислама; на КиМ је пристигла и Ал Каида, која се овде озбиљно и на дуже време укопава.(овде) Од Приштине до Москве потребно је два часа лета авионом, зато спој исламиста, криминала, трговине наркотицима и базе Камп Бодстил не може да не узнемирава. Од „наранџасте револуције“ 5. октобра 2000. године до данашњег дана у Србији се формира систем тихе, али свеобухватне окупације земље. Овај процес је драстично убрзан после доласка на власт Александра Вучића. Његов режим је на Косову успео да ликвидира институционалну и ванинституционалну заштиту српских националних интереса. Наусупрот угледних и истинских српских лидера са КиМ, формирана је „Српска листа“ као политички симулакрум са оперативним задатком да уништи свако ��спољавање другачијег политичког става. Не само да не постоји ни идеја ни стратегија националне одбране, већ, напротив, актуелна власт врши активну пропагандну припрему за „убрзано решење косовског проблема“. Покрећу се тајни преговори и сусрети, који резултирају провокативним екцесима. Поједини су дошли од стране Београда, као онај који је везан за историју воза-музеја, које је био украшен са иконама и натписима „Косово је Србија“ на различитим језицима, а који због претње из Приштине није ни стигао до границе са КиМ, као и инцидент са хапшењем Марка Ђурића. Иза ових провокација се у оквиру „бриселских преговора“ одиграва стварна предаја свих позиција од стране Александра Вучића. Мора да забрињавају тежње да се Русија увуче у решавање вештачки створених ситуација, а да се при том не помињу прави разлози њиховог настанка: вероватни договор Александра Вучића са западним фактором и цена његовог доласка на власт, Вучићева предаја севера КиМ Албацима, уз ликвидацију државних органа Србије на територији целе Покрајине, укључујући и север који је раније био недоступан Албанцима. Треба узети у обзир да Запад спроводи сложену и вишефазну операцију не само у српској АП КиМ, већ и на целом Балкану. У том погледу се подршка антисрпским и антиуставним деловањима Александра Вучића у српском националном корпусу схвата као подршка Рамушу Харадинају, пројекту „Велика Албанија“, америчком војном јачању на Балкану и, најзад, Ал Каиди. АЊА ФИЛИМОНОВА

Ања Филимонова: Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије У јулу 2017. године отпочела је да тече последња фаза у процесу признања независности тзв. Косова од стране Србије. Тада је српски председник Александар Вучић (од 2012. године први потпредседник, о…

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[vaseljenska]

Осам живота Рокфелера- Или човек коме је 7 пута пресађено срце

Осам живота Рокфелера- Или човек коме је 7 пута пресађено срце http://www.vaseljenska.com/vesti/osam-zivota-rokfelera-ili-covek-kome-je-7-puta-presadjeno-srce/

[vaseljenska]

Све тајне Рокфелера: Мрачне тајне породице која је владала светом из сенке

Све тајне Рокфелера: Мрачне тајне породице која је владала светом из сенке http://www.vaseljenska.com/vesti/sve-tajne-rokfelera-mracne-tajne-porodice-koja-je-vladala-svetom-iz-senke/

[vaseljenska]

Невидљива рука Трилатерале

Невидљива рука Трилатерале http://www.vaseljenska.com/misljenja/nevidljiva-ruka-trilaterale/

[palankaonline]

Ања Филимонова: Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије https://ift.tt/2HSnjYb, Ања Филимонова: Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије У јулу 2017. године отпочела је да тече последња фаза у процесу признања независности тзв. Косова од стране Србије. Тада је српски председник Александар Вучић (од 2012. године први потпредседник, од 2014. премијер, а од 2017. председник Републике) позвао на отпочињање унутрашњег друштвеног дијалога о Косову и Метохији, да „то бреме не би остављали потомцима, већ да би сви заједно пронашли трајно решење и искључили сукоб као опцију“. „Ми – изјавио је тада Вучић – морамо да размислимо шта ћемо и како с нашим односима и ставовима о Косову и Метохији, а не да бежимо од тога и да живимо у периоду од пре 300 година“. (овде) Када говори о КиМ Вучић редовно указује на неопходност одбацивања „мита“ (очигледно под „митом“ подразумевајући духовно-историјско наслеђе везано за Косово и Метохију, пре свега Светосавско предање и Косовски завет). Тема „унутрашњег дијалога“ се појавила у првом Вучићевом обраћању у својству новоизабраног председника државе. Амерички амбасадор у Србији, Кајл Скот, одмах је подржао Вучићеву иницијативу, наглашавајући да је „важно да у дијалог буду укључени сви сегменти друштва, да се изјасне о најважнијим проблемима земље, а у томе су спољна политика и односи са Косовом веома битни“. (овде) У суштини циљ „дијалога“ показује да Вучић није спреман да на себе преузме потпуну одговорност за признање од стране Србије квазидржаве албанских сепаратиста као независне суверене државе, укључујући и њено чланство у УН. Потребно му је да одговорност за тај чин подели са Скупштином, Црквом, невладиним сектором и САНУ. Формално гледано дијалог се водио неколико месеци. Међутим, његов коначни исход је био сасвим неочекиван. Александар Вучић се 30. марта 2018. године сусрео са тзв. Конвентом (асоцијација више од седамсто невладиних организација изразите прозападне орјентације, неформални лидер Конвента је Соња Лихт). Вучић је управо пред овим „скупом“ представио своје виђење резулата дијалога. И поред тога што се, према његовим речима, „огромна већина политичке и неполитичке јавности Србије“ изјаснила за очување статуса кво, замрзавање сукоба и чекање бољих услова, српски председник не дели такву сагласност. Србија на тај начин, према његовом мишљењу, „ништа не би добила, већ би само изгубила“. (овде) Вучић је одбацио мишљења већине угледних представника Цркве, науке, културе и јавности и предност дао позицију коју је по питању КиМ заузео прозападни део невладиног сектора. На крају сусрета Вучић је показао велику довитљивост изјавивши: „Заједнички именитељ свих анализа Националног конвента састоји се у томе да је неопходно да прихватимо независност Косова, али да је формално не признамо“. Очигледно је да таква формулација одговара Вучићевим личним интересима, зато он још само прецизира да „видимо шта можемо да извучемо за српску заједницу и како можемо да осигурамо будућност Србије у ЕУ“. (овде) Приметћујемо да су изјаве Александра Вучића, чак и о кључним питањима, мутне и недоречене, формулације су популистичке, нејасне и неизоштрене и отварају више питања, него што нуде одговора. Истовремено, од српског председника стално се чују упадљиво непријатељске и слуђујуће оцене карактера српског народа: „лењи“, „неспособни“, „живе изван реалности“, Срби морају да одбаце „митове“ и „митологију“, „не треба љубити земљу својих предака, већ земљу по којој ходају наши потомци“. (овде) Вучић оптужује Србе ни мање ни више него за расизам, као, примера ради, при сусрету са Еди Рамом у септембру 2015. године: „Албанаци су често имали расистички став према Србима и обратно, Срби према Албанцима“.(овде) Он често прибегава уопотреби вештачке симетрије, због чега га је умировљени епископ Атанасије оценио „као пеливана, који игра двоструку или троструку игру на штету Свете Србије и Светог Косова“.(овде) Уочи 2016. године Александар Вучић се у новогодишњем обраћању обрушио и на Небеску Србију и уопште на српску историју: „Србији је доста „чаробних штапића“… који нам обећавајући… правду и бољи живот на небу, у „небеској Србији“. За њу је требало само да умремо, ништа више“, „по Волтеру, само бедни народи живе од историје. И то тако што је измишљају“.(овде) Све је то вучићевска реприза псеудоморфозе културе и промене националне свести. Претпостављамо да је Александру Вучићу и његовим западним саветницима познато да је народ без историјског сећања неспособан за деловање. Ако узмемо у обзир став истог тог Волтера, према коме је људској делатности својствен свестан избор циља, поставља се питање какав је стварни циљ таквих идеолошких диверзија које су усмерене на формирање антисвести и фрустрираног идентитета. Требало је, по свему судећи, озбиљно проучити западне мислиоце, а не руководити се само тренутним маркетиншким циљевима. Гистав ле Бон је на пример тврдио да „су мртви не само бесконачно бројнији, већ и да су бесконачно моћнији од живих. Они управљају огромним пределом несвесног, тим невидљивом пределом који под својом влашћу држи све манифестације разума и карактера. Народ се знатно више руководи својим покојницима, него живима.“ Потпуна катастрофа за једну земљу може да се заврши са ситуацијом у којој се идејни погледи шефа државе на сопствени народ не разликују од погледа немачког каплара. „Немачка парадигма“ је посебно блиска српском председнику. Крајем марта 2018. године Александар Вучић је у свом видео обраћању поново препоручио народу „да сагледа реалност“, да схвати да је „кључ будућност Србије, а не то колико волимо прошлост“ (стално подстицање да се покорно прихвати „албанска реалност на Косову“). Међутим, он своје мисли није зауставио на томе. Српски вођа препоручује Србима да за пример узму Немце, јер се немачко друштво „одрекло два своја града“. Предлажемо читаоцима да погоде који су то градови? За оне који нису погодили – Праг и Кенигзберг. Зато што су „у Прагу… говорили на немачком, а не на чешком језику, чак је Кафка писао на немачком језику и слови за немачког писца… Немачка нема контролу над Прагом… Кенигзберг је не само место где је 1701. године крунисан Фредерик Први (тако се чуло, прим. А. Ф.), већ и у исто време центар пруске државе… Немци сада живе без Кенигзберга и без Прага“.(овде) Обратимо пажњу на то како је „аутор именовао“ краља Фридриха I. Ради се о томе што на српском језику његово има гласи „Фридрих“, али се на енглеском језику пише „Frederick”. По правилу се иза димне пропагандно-маркетиншке завесе намењене унтрашњој употреби јасно указује глобалистички политички пројекат. Као прво, Вучићеви саветници су били бивши директор ММФ Доминик Штрос-Кан, бивши аустријски канцелар Алфред Гузенбауер, бивши шеф италијанске дипломатије Франко Фратини. У овом моменту је као Вучићев саветник остао Тони Блер (баш онај који је Србији донео НАТО бомбе „Милосрдног анђела“). Упада у очи то што је Александар Вучић као члан СРС написао похвалну рецензију за књигу свог шефа Војислава Шешеља, потпуно неукусног наслова „Тони Блер – енглески педерски испрдак“. Без обзира на то, управо према моделу Тонија Блера у Влади Србије сада функционишу „delivery units” који контролишу ефективност рада министарстава (при том је сама В. Британија одустала од примене овог система). Блеров помоћник за специјалне операције у области пропаганде, Алистер Кембел, обучавао је стручњаке српске Владе који су задужени за рад са медијима. Бивши радикал А. Вучић одржава блиско пријатељство и са другим особама које су предводиле агресију против његове земље – Герхардом Шредером и паром Клинтон (Вучић је септембра 2016. године у Фонд Хилари Клинтон у име Владе Србије донирао 2 милиона долара – Clinton Global Initiative).(овде) Итекако је занимљиво то што је Тони Блер од 2013. године постао саветник и албанског премијера Едија Раме. Тако је Блер постао неформална везивна карика између руководства Србије и Албаније. Као друго, чланови Владе Србије, премијер Ана Брнабић и потпредеседник и министар саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре Зорана Михајловић, чланови су српске филијале Трилатералне комисије (основали су је 1973. године Дејвид Рокфелер и Збигњев Бжежински). Као треће, ни један шеф српске државе пре Александра Вучића, од С. Милошевића до Т. Николића, није водио преговоре са шефовима иностраних обавештајних служби. У априлу 2014. године (Вучић је тада био председник Владе) догодио се тространи сусрет између Вучића, америчког амбасадора Мајкла Кирбија и бившег шефа ЦИА Дејвида Петреуса. Затим је уследио читав низ Вучићевих сусрета са Петреусом, како службених, тако и приватних. Почетком фебруара 2018. године дошло је до службене посете Београду и до сусрета са Вучићем шефа британске обавештајне службе МИ6 Алекса Јангера, а као разлог за сусрет је наведена обавештајна сарадња две земље. У делатности Петреуса је најучљивије следеће: он је један од руководилаца гигантског инвестиционог фонда „Kohlberg, Kravis, Roberts & Co. L. P.” (KKR) и медијски магнат. Фонд је 2013. године усмерио прве директне инвестиције у Источну и Централну Европу купујући медијску компанију „United Group“ (SBB/Telemach). „United Group“ је објединила велике интернет-провајдере и оператере кабловске и сателитске телевизије са простора бивше Југославије. Сада је KKR покренуо сопствену регионалну телевизијску мрежу N1 TV, са студијима у Београду, Загребу и Сарајеву, која је ексклузивни партнер CNN. При том је „United Group“ објединила производњу и емитовање телевизијског садржаја. Истовремено „United Group“ наставља да шири своју сферу утицаја улазећи на тржиште фиксне и мобилне телефоније и преузимајући конкуренте, међу њима и „Ikom” (Србија). При том, исплативост инвестиција у балканске медије се не назире ни у далекој будућности. Тај сектор преживљава такве тешкоће, да губитке трепе и велики играчи какав је у Србији SBB. Чак ни астрономске инвестиције KKR нису поправиле ситуацију SSB у Србији. Годишњи извештаји показују стални раст губитака у милионима евра: 29 мил. 2014., 33 мил. 2015. и 35. мил. у 2016. години. Објашњење можда лежи у томе што је Петреус куповином медија купио и утицај. Осим тога, по свој прилици је дошло и до напумпавања трошкова како би се избегло плаћање пореза. Захваљујући негативном билансу, SBB годинама није платио ни цент пореза на добит, мада је 2016. године имао приход од 170 милиона евра. Тако је губитак буџета Србије изгледа достигао и десетине милиона евра.(овде) Чинило се да је у 2014. години била неизбежна конфронтација између државе Србије и KKR, јер се KKR спремао да свој телевизијски канал N1 емитује преко сопствене мреже „SBB Telemach“. Истовремено је Влада Србије објавила предлог закона о медијима, према коме дистрибутер није могао бити и произвођач телевизијског програма. Ова забрана се чинила сасвим логичном, јер би дистрибутер на штету конкурената давао предност својим каналима. Неколико година пре тога ЕУ је тај принцип наметнула српској државној телевизији РТС, која је морала да се одрекне своје дистрибутивне мреже. Међутим, у случају KKR и N1 Брисел је био другачијег мишљења или тачније, изменио је своје мишљење услед лобирања Европске банке за обнову и развој (сувласника „United Group“). После новог сусрета са Петреусом, премијер Вучић је одлучно окончао спор – поздравља се долазак N1 у Србију. Држава се сама повукла. У августу 2014. године парламент је гласао за нови текст закона о медијима кога су банкари издиктирали посредством Брисела. Одстранивши народ, транснационална финансијска олигархија је заврнула руке парламенту који више није размишљао о супростављању. Епилог: у октобру 2014. године отпочело се са емитовањем телевизије N1. У марту 2017. године кабловски оператер SBB је уклонио најпопуларнији државни канал РТС1 са прве позиције на даљинском управљачу. То место које је припадало РТС1 од формирања прве телевизије у земљи, SBB је дао предводнику антисрпске (и антируске) кампање ТВ N1.(овде) Бивши директор ЦИА, бивши командант здружених снага НАТО у Ираку, Директор ККР групе Дејвид Петреус Једном речју, генерал Петреус је у Србији власник ТВ N1, једног од највећих кабловских оператера SBB, а такође телевизијских канала Гранд продукција, Тотал ТВ, Спорт клуб, Синеманија, укључујући и дечји канал „Ултра ТВ“. Према информацијама „Информера“ Петреус је и власник једне од најпопуларнијих дневних новина „Блиц“. Генерал се интересује и за куповину банкротиралих великих српских компанија.(овде) Осим тога, значајан део интернет саобраћаја на Балкану се обавља преко провајдера које је купио Петреус. Српско истраживање „Невидљива инфраструктура – токови података“ је показало да се сав интернет-саобраћај слива у једну тачку: „Ако неко жели да прочита, филтрира или заустави сав национални интернет саобраћај који се одвија преко мреже SBB, он то може да уради користећи само једну тачку”. Потпуно случајно та тачка припада управо KKR.(овде) Овде се чини сасвим умесним да се помене једна изјава блиског сарадника Александра Вучића, тадашњег министра рада Александра Вулина (сада је министар одбране Србије и при том сам није служио војску). Када је у фебруару 2015. године руска телевизија РТ подвргла критици владу Александра Вучића због њене сарадње са Тони Блером, Вулин је тада исказао „тактичку мудрост“ указујући на то да РТ („Русија данас“), као прво, није државна телевизија Руске Федерације (!), а као друго „ову земљу – изјавио је Вулин – Вучић води из Београда, а не из Брисела, Вашингтона и не води је из Москве. И то свима мора да буде јасно… Србија воли како Вучић води ову земљу“.(овде) Демагогија гротескних размера је обавезан атрибут гарнитуре СНС којим се чува власт и прикрива стварни пројекат. Суштина тог пројекта у односу на целину српског националног корпуса на Балкану, тиче се обавезног признања независности „Републике Косово“. То је вишефазна операција, током које су, после агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године, приштински сепаратисти 2008. године прогласили независност. Сада се у српским службеним документима без икаквог смисла, примера ради, влада Рамуша Харадинаја именује као „Првиремене институције самоуправе у Покрајини“, као да Харадинај и његови претходници врше функције власти зато што су легитимно изабрани у Републици Србији. То је пропагандно средство које треба код грађана Србије да створи утисак да службени Београд одржава легитимне контакте са приштинским сепаратистима. Влада Ивице Дачића (тада први заменик председника Владе и министар унутрашњих послова) је 2008. године потписала споразум да мисија УН УМНИК преда главне функције у области правосудног система, царине и полиције мисији ЕУ ЕУЛЕКС (чији је званични циљ јачање косовских институција).(овде) Потом је уследила у потпуности несхватљива одлука Међународног суда правде УН од 2010. године. Суштина саветодавног мишљења овог Суда своди се на то да „акт проглашења независности није супротан међународном праву“, јер било која група може прогласити независност од било кога, па зато и сам акт (декларација) проглашења није противан међународном праву (другима остављам правну оцену оваквог закључка). Међутим, саветодавно мишљење Међународног суда правде садржи један изузетно важан став: група Албанаца која је прогласила независност није представљала званичне органе привремене самоуправе покрајине Косова и Метохије. Следствено, они нису имали потребна овлашћења да прогласе независност, па је зато реч о акту политичке природе. Одлуку Међународног суда правде свака страна може да тумачи и користи у свом интересу, па се тако Суд заштитио од напада у једном изузетно остељивом питању. Тако се до доласка Александра Вучића на власт 2012. година косовска политика српских власти споро, али сигурно кретала у правцу примене плана Марти Ахтисарија (мада српска власт упорно одбија да то призна), притиска на Србе и учвршћивања органа власти приштинских сепаратиста. У томе се огледа континуитет политика Бориса Тадића и Александра Вучића. Ипак, Срби су се у таквој ситуацији успешно сналазили. До бесповратног погоршања ситуација тада није дошло, пре свега због тога што су Срби са севера покрајине одлучно у својим руакама држали овај део Косова. Напомињемо да на територију севера Косова са већинским српским становништвом, албански терористи нису могли ступе од времена Другог светског рата. Неспоран дугогодишњи ауторитет био је и остао Марко Јакшић са својим саборцима. У фебруару 2011. године Срби са севера покрајине су спровели референдум на коме су се практично једногласно изјаснили за непризнавање „косовских органа власти“. Занимљиво је да је крајем 2011. године Ангела Меркел извршила притисак на Бориса Тадића да потпише споразум истоветан садашњем Бриселском споразуму, али је Тадић то одбио. Уочи потписивања Бриселског споразума Срби са севера КиМ су тражили да се распише општенародни референдум о закључивању антиуставних споразума. После тога су Срби са КиМ у складу са законодавством Србије самостално формирали законодавни орган – Скупштину АП Косова и Метохије. Међутим, власт у Београду је већ од 2012. године (када је на власт у Србији дошао тандем Т. Николић – А. Вучић) престала да организује изборе на КиМ према законима Републике Србије. Тада је дошло до драстичног убрзавања већ назаначених тенденција. фото архива У 2013. години се збио кључни догађај. Српска власт, коју се представљали тадашњи председник Владе Ивица Дачић и тадашњи први потпредеседник Владе Александар Вучић, потписала је 19. априла тзв. Први бриселски споразум (Дачић је фактички приморао Вучића да стави свој потпис, пошто није хтео да буде једини у таквом послу). Суштина Бриселског споразума се састоји у томе да се руководство Србије, без спољног притиска и реалне војне претње, одрекло вршења полицијске и судске власти на целокупној територији Косова, укључујући и север покрајине. Од тада на Косову функционише само судски и полицијски систем „Републике Косово“. Бриселски споразум признаје и учвршћује само функционисање правног поретка „Републике Косово“. У овом документу нема помена Устава и закона Републике Србије или било какве формулације о томе да су Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Посебно понижење за Србију и Србе било је полагање заклетве верности „Републици Косово“ од стране српских судија и полицајаца (10% српских судија је одбило ово понижење). Природно је што је приштински судски систем одбио да призна пресуде које су раније донели судови на КиМ у оквиру уставног система Србије, што је север покрајине гурнуло у стање правног хаоса. Суштина преговарачког процеса, који српске власти лукаво означавају именом формат Београд – Приштина, а „косовске власти“ као преговоре Републике Косово и Србије, састоји се у успостављању праве државне границе. При том, претходна власт Бориса Тадића је само парафирала споразум о интегрисаном управљању границом, пошто се на документу налазе само иницијали, а не и потпис шефа преговарачке групе Борка Стефановића. Потом су уследили: предаја царине у надлежност Приштине, матичних књига и катастарских докумената, утврђена је међународна процедура нострификације диплома између Србије и Косова, укинути су органи цивилне заштите на целокупној територији КиМ (укључујући и легендарну групу Бранилаца моста), Приштина је добила свој међународни телефонски код +383 и, најзад, уколоњена је последња физичка баријера која је спречавала улазак албанских јединица на север Косова – Парк мира на мосту преко реке Ибар (који дели јужни од северног дела Косовске Митровице). Насупрот томе, Београд није ништа добио од Албанаца. За шест година власти, Александра Вучића није ништа предузео у вези са повратком 220 000 Срба протераних са КиМ, а оне Србе који су на КиМ „штити“ тако што их ставља под шапу албански организованих криминалних група и бивших главешина ОВК. Србији се ништа горе од Бриселског споразума није догодило у историји „решавања косовског питања“. У свему томе су јасно уочљива обележја државне издаје и националне капитулације. У новембру 2013. године режим Александра Вучића је извршио директни противзаконити притисак на српско становништво у покрајини да би га принудио да учествује на изборима по законима „Републике Косово“. Тада су Србима претили губитком социјалне помоћи из Србије, губитком посла и сл. Подвлачимо, од 2012. године до данас на територији Косова се уз сагласност власти Србије спровде једино избори „Републике Косово“. Осим тога, садашња власт у Београду је насупрот претходним српским лидерима формирала сопствену странку на Косову под именом „Српска листа“. У странку су ушли људи сумњиве, чак и криминалне прошлости, бивши ватрогасци и бивши полицајци. Њихова најзначајнија специфичност огледа се у томе што су потпуно одани и контролисани од стране власти у Београду. Сходно резултатима парламентарних избора у „Републици Косово“, „Српска листа“ је ушла у „косовски парламент“ и подржала је избор Рамуша Харадинаја за премијера (септембар 2017. г). Тако је „Српска листа“, политичка снага Александра Вучића на Косову, ПОМОГЛА Харадинају да постане премијер. При том је због почињених злочина против Харадинаја 2006. године у Србији покренута истрага. Имајући то у виду, намеће се логично питање: шта је Рамуш Харадинај за режим Александра Вучића и „Српску листу“?Злочинац, који је починио нека од најтежих кривичних дела против Срба или политички партнер? Подсећам да је Рамуш Харадинај да би избегао кажњавање од стране Међународног трибунала за бившу Југославију уз помоћ својих терориста ликвидирао око четрдесет сведока и чланова њихових породица, у циљу застрашивања дизали су у ваздух аутомобиле, пуцали из аутоматских пушака. Захваљујући „труду“ српске стране консолидоване су позиције некадашњих главешина диверзантско-терористичке ОВК, на челу са Рамушем Харадинајем, најауторитетнијим терористом који је умео гвозденом руком да одржава дисциплину и да ефективно извршава задатке било ког нивоа, не гнушајући се ничега. Како истиче пуковник српског Министарства унутрашњих послова и активни учесник рата на КиМ, Славко Никић, Харадинај може да спроведе мобилизацију ветерана ОВК у року од два часа, док се на позив за мобилизацију српског премијера Ане Брнабић може одазавати једино геј-одред – суморно се шали пуковник.(овде) Формирањем и директном подршком „Српској листи“, Београд је решио два задатка: гушење целокупне остале друштвено-политичке делатности Срба на КиМ и даље укључење и сарадња Срба са поретком „Републике Косово“, све до сагласности са Харадинајевом кандидатуром за премијера. Премијер Србије Ана Брнабић је 13. септембра 2017. године изјавила да „Српска листа има пуну и безрезервну подршку Владе Србије и њихова одлука да уђу у нову владу у Приштини је одговорна“.(овде) Али још је интересантније то што је Александар Вучић честитао „Српској листи“ победу због уласка у „косовски парламент“, али се одмах оградио од своје екипе, истичући како је ипак „то ваш избор“. Преговори Србије са „Републиком Косово“ одвијају се без прекида, чак и упркос громогласног убиства једног од угледнијих српских лидера из покрајине Оливера Ивановића. Да српска власт није укинула своје судство и полицију у покрајини, не би била принуђена да понизно моли Приштину да јој дозволи да учествује у истрази и при том, по обичају, да не добије то одобрење. Двадесетшестог марта се догодио инцидент са хапшењем шефа Канцеларије (раније је постојало Министарство за КиМ, па је потом ниво спуштен на ранг канцеларије) за КиМ Марка Ђурића на територији северне Косовске Митровице. Занимљиво је то што је овом инциденту претходила необична „приватна“ и по свему ванредна Вучићева посета САД, редовном авионском линијом, а потом и тајни Вучићев сусрет са Хашимом Тачијем. Суштина инцидента који се збио није у томе што је Приштина ухапсила представника Владе Србије, већ у томе што су то Албанци могли да учине потпуно легитимно, јер им је легитимност обезбедио нико други него Бриселски споразум. Косовске власти су деловале у складу са својим законодавством, због чега су протести против њиховог деловања у овом случају потпуно противправни. Специјалне јединице Косовске полиције („РОСУ“) су пре посете српских чиновника заузеле стратешке пунктове на граници и упозориле да се посета српских чиновника сматра непожељном, те да ће у супротном они предузети оштре мере. Српска страна инсистира на претходном договору са Приштином, док Харадинај тврди да је Ђурић на Косову био илегално, а да се око добијања дозволе за боравак догодио технички неспоразум.(овде) Хапшење је извршено уз демонстрацију силе, као показна акција. Марка Ђурића су са лисцама на рукама одвезли у Приштину и дословце су га вукли за кравату на подсмех публике. Али више питања искрсава него што има одговора. Када је Марко Ђурић пристигао у северну Косовску Митровицу за одржавање скупа је изабрана најмања сала. Због чега? По свему судећи да би се смањио број учесника и самим тим смањио ризик од већег отпора специјалним јединицама „РОСУ“. Све у свему, догађај у вези са хапшењем Марка Ђурића свима делује чудно. Чини нам се да је од изазивања Приштине да репризира насиље из деведесетих година прошлог века, много битније да се Приштини не преда север Косова и да се прекину преговори, који су по свим тачкама национална капитулација. Поводом овог инцидента Алексанадар Вучић се директно обратио за савет председнику Русије Владимиру Путину. У телефонском разговору В. Путин је обајнио позицију Русије: напад на Србију се третира као напад на Русију, треба у потпуности следити принципе Резолуције Савета безбедности УН 1244. А ову Резолуцију, подвлачимо, грубо нарушава Бриселски споразум који је закључио Вучић. Бриселски споразум нарушава и Устав Републике Србије, али према закључку Уставног суда Републике Србије Бриселски споразум није правни, већ политички акт. Према мишљењу Александра Вучића Србији сада не остаје ништа више осим да се бори за формирање некакве Заједнице српских општина. Међутим, у Бриселском споразуму се говори само о законима „Републике Косово“, па отуда та Заједница може да функционише само у складу са косовским законодавством. Заједници не могу да буду додељена законодавна овлашћења и може једино да одлучује о локалним питањима. Формирање ЗСО је у принципу постављено на противправној основи, зато што је пажња морала да буде на неповредивости територијалне целовитости и суверенитета Србије на КиМ, како то гарантују Устав Србије и Резолуција 1244. Приштина са своје стране негодује због ЗСО, јер на територији „Косова“ већ функционише асоцијација косовски општина, па је нејасно зашто је уопште потребно њено дуплирање. До данас Приштина није формирала ову нову асоцијацију која је у целини узев бесмислена за све и не намерава да помаже Вучићевом режиму, коме би формирање ЗСО омогућило да разговоре са Албанцима лажно тумачи као „успех“. Мотиви деловања Александра Вучића су крајње једноставни. Покрет „Отаџбина“ у обраћању јавности од 7. априла 2018. године указује: „2012. године Алексанар Вучић је обећао својим западним менторима да ће се одрећи Косова и Метохије. Из тог разлога он обмањује, лаже, манипулише, служи се свим могућим и немогућим средствима да дато обећање испуни. Зна добро да они, са којима је правио договоре, у случају преваре знају да буду јако брутални. Судбина покојног премијера Зорана Ђинђића јасно опомиње. Данас су грађани Србије таоци сулудог обећања председника Републике да због доласка на власт мора да преда јужну српску покрајину“.(овде) Међународна заједница очекује од Вучића да у 2019. години са Приштином закључи правно обавезујући споразум о узајамном признању, укључујући и препуштање „Републици Косово“ чланства у УН. Тај споразум је услов за пријем Србије у ЕУ („ЕУ нема алтернативу“, главна је парола Вучићевог режима), па и сам Споразум о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ третира Косово и Србију као засебне независне државе и садржи обавезу закључивања споразума о регионалној сарадњи и добросуседству (чл. 15. ССП).(овде) Све што је Александар Вучић урадио по питању КиМ је противуставно, његов приступ и журба у решавању проблема КиМ условљена је искључиво његовим личним обавезама према Запад��. Уз то, и време ради за Србе, јер Албанци због тешког економског стања и свеопштег беспоретка настављају да масовно напуштају покрајину, а наталитет се у њиховим породицама драстично снизио. Не треба преувеличавати број Албанаца, њих на КиМ према оценама „Отаџбине“ нема више од 900 000 (овде), док је Срба око 130 000. Шта је друго него расизам позив да се преда Косово „зато што су тамо Албанци“? Многи од њих све до данас користе пасоше Републике Србије (док Србе присиљавају да узимају пасоше „Републике Косово“, у исто време сами Албанци задржавају за себе документе Србије), уче се и лече у Србији и када би се уништило терористичко и криминално подземље (што је обавеза државе) Албанци би могли да буду као сви други грађани Србије. Модел разорене територије лишене будућности коју су формирали Американци, није усрећио ни саме Албанце, који су постали таоци бивших терориста ОВК. У целини гледано ситуација на КиМ је експлозивна и представља директну претњу за безбедност Руске Федерације. Највећа америчка војна база изграђена после вијетнамског рата, ‘“Бондстил“ на окупираном Косову и Метохији Као прво, на Косову се налази једна од већих база САД и НАТО у свету – Бондстил. Приступ бази је затворен, а налази се на територији на којој искључиво живе албански кланови лојални САД. У Кампу Бондстил су се од 2010. године обучавали терористи за учешће у украјинском оружаном сукобу. Ко може да гарантује да се ово неће наставити до неког новог сукоба на постсовјетском простору? Као друго, Албанци никада нису били нешто посебно религиозни, али су сада у Албанију и на КиМ дошли вахабисти, исламски екстремисти са Блиског истока. Већ сада око 30% Албанаца на КиМ припада радикалној грани ислама; на КиМ је пристигла и Ал Каида, која се овде озбиљно и на дуже време укопава.(овде) Од Приштине до Москве потребно је два часа лета авионом, зато спој исламиста, криминала, трговине наркотицима и базе Камп Бодстил не може да не узнемирава. Од „наранџасте револуције“ 5. октобра 2000. године до данашњег дана у Србији се формира систем тихе, али свеобухватне окупације земље. Овај процес је драстично убрзан после доласка на власт Александра Вучића. Његов режим је на Косову успео да ликвидира институционалну и ванинституционалну заштиту српских националних интереса. Наусупрот угледних и истинских српских лидера са КиМ, формирана је „Српска листа“ као политички симулакрум са оперативним задатком да уништи свако испољавање другачијег политичког става. Не само да не постоји ни идеја ни стратегија националне одбране, већ, напротив, актуелна власт врши активну пропагандну припрему за „убрзано решење косовског проблема“. Покрећу се тајни преговори и сусрети, који резултирају провокативним екцесима. Поједини су дошли од стране Београда, као онај који је везан за историју воза-музеја, које је био украшен са иконама и натписима „Косово је Србија“ на различитим језицима, а који због претње из Приштине није ни стигао до границе са КиМ, као и инцидент са хапшењем Марка Ђурића. Иза ових провокација се у оквиру „бриселских преговора“ одиграва стварна предаја свих позиција од стране Александра Вучића. Мора да забрињавају тежње да се Русија увуче у решавање вештачки створених ситуација, а да се при том не помињу прави разлози њиховог настанка: вероватни договор Александра Вучића са западним фактором и цена његовог доласка на власт, Вучићева предаја севера КиМ Албацима, уз ликвидацију државних органа Србије на територији целе Покрајине, укључујући и север који је раније био недоступан Албанцима. Треба узети у обзир да Запад спроводи сложену и вишефазну операцију не само у српској АП КиМ, већ и на целом Балкану. У том погледу се подршка антисрпским и антиуставним деловањима Александра Вучића у српском националном корпусу схвата као подршка Рамушу Харадинају, пројекту „Велика Албанија“, америчком војном јачању на Балкану и, најзад, Ал Каиди. АЊА ФИЛИМОНОВА

Ања Филимонова: Александар Вучић ургентно предаје Косово заклањајући се иза Русије У јулу 2017. године отпочела је да тече последња фаза у процесу признања независности тзв. Косова од стране Србије. Тада је српски председник Александар Вучић (од 2012. године први потпредседник, о…

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

ДА ЛИ МРАЧНИ ЦЕНТРИ СВЕТСКЕ ОЛИГАРХИЈЕ НАПУШТАЈУ АМЕРИЧКУ И ПРЕЛАЗЕ НА КИНЕСКУ ПЛАТФОРМУ? Глобалистички пут свиле Није проблем са „глобализмом” у томе што је он „амерички”, него у базичним вредностима на којима се заснива. У демонији новца и идеологији поживотињења људи, у неоколонијалном поробљавању и паразитирању, у големовско-франкенштајнском рату који води против богообразног Човека, личности и народâ. У пљачкању свих ресурса планете и угрожавању њеног голог опстанка. (...) Као што је 1917. прешла са премалене и истрошене британске на америчку платформу, светска олигархија тачно сто година касније – према многим показатељима које износимо – напушта компромитовану америчку и прелази на дуго припреману кинеску платформу. Можда садашњи врх САД, инсталиран од стране глобалистичке куполе, има задатак да замајава свет док се овај Велики Прелаз не доврши? Глобализација под доминацијом Кине свакако није разлог за славље противника глобалистичке олигархије. Напротив. Највише разлога за опрез имају Русија и Евроазијски савез, који се једини могу делотворно супротставити. Хоће ли Русија схватити какву јој омчу намичу на врат? Хоће ли устати против спољних олигарха који јој улазе у територију, као што се одупрла сопственим домаћим олигарсима, или ће подлећи светској олигархији заварана тиме што ова сада долази са испруженом руком Кине? Пише: Кери Болтон Становници Кинеског царства су миленијумима ову земљу сматрали средиштем света, а цара споном између Земаљског и Небеског. Без ритуала кинеског цара нестало би равнотеже у космосу. Делегације које су европске колонијалне силе слале на кинески двор нису наилазиле на страхопоштовање цара према белим људима, већ на његов благи презир, којим је поручивао да европски краљеви морају њему да ��дају почаст и поштују његове законе небеског порекла. Колонијалне силе су морале да се поклоне цару да би добиле прилику да уђу у Кину. Сматрало се да кин��ски цар мандат није добио од парламента или било чега овоземаљског, већ дословно од неба.1 Када је Мао Цедунг преузео власт над Кином уз помоћ „послушника америчког империјализма” и забио нож у леђа генералу Чангу на типично амерички начин,2 преузео је и скиптар кинеских царева упркос „Културној револуцији”, која је захтевала потпуно уништење традиционалне културе. Начин на који се Стаљин бавио Маом био је све осим „братског”, а свакако није био однос једнаких партнера. Како Чанг и Халидеј наводе у мајсторски написаној биографији, Мао је чак и пре преузимања врховне власти живео као моћник најдекадентније врсте, насупрот пуританизму који је наметао масама. Желео је да постане вођа светског комунизма и од Кине, као такав вођа, поново направи спону са небесима. Маове амбиције доживеле су крах. Након раскида са СССР-ом 1960. године, када је одбио да присуствује међународном скупу комуниста у Москви, Кина је осудила СССР као „ревизионистички”. Њен једини савезник међу западним партијама била је безначајна Комунистичка партија Новог Зеланда, која се распала када је већина њених чланова напустила и основала Јединствену социјалистичку партију, одану Москви. Једина држава совјетског блока која је дала подршку Кини била је Албанија. Маоизам је покушао да поврати утицај подржавајући побуњенике у Азији и Африци и да утиче на Покрет несврстаних.3 Међутим, западна олигархија, нарочито америчка, дуго је већ сањала о обезбеђивању ресурса, тржишта и радне снаге у Кини. „Комунизам” суштински није сметао постизању договора. 4 Док је Русија настављала својим правцем, чинећи споразуме са Вол стритом у најбољем случају тешким, западна олигархија задржала је дугорочне планове за Кину. Долазак Маоа ове планове није пореметио и САД су на њега гледале са одобравањем, за разлику од Цијанга.5 Рокфелерови су 1956. године основали Азијско друштво. Трилатерална комисија је основана 1973, првобитно ради јачања економског блока између Европе, Северне Америке и Јапана, али (како неки тврде) и због постављања темеља за улазак Кине у глобалну привреду. Претходне године је Хенри Кисинџер, близак Рокфелеровима током целе своје каријере, посетио Кину и за��очео дијалог. У години оснивања Трилатералне комисије, 1973, Дејвид Рокфелер је боравио у Кини и вратио се са еуфоричном сликом маоистичке државе као „друштвеног експеримента”, „једног од најуспешнијих и најважнијих” у историји. Савет спољних послова, труст мозгова глобалиста, одиграо је кључну улогу у развоју односа између Кине и Америке. Суптилно је почео те односе да развија још од 1960-их, припремајући дан када ће се расположење јавног мнења променити на одговарајући начин.6 Након почетног отварања Кине од 1973. године, догађаји су се брзо смењивали, до те мере да су историчари Ниал Фергусон и Мориц Шуларик назвали кинеску и америчку привреду „симбиотском” и сковали назив Кимерика. 7 Џорџ Сорош је 2009. године у Фајненшл тајмсу предвидео да ће Кина заменити САД на месту „лидера новог светског поретка”.8 Године 2017. је председник Си пре економског самита у Давосу објавио намеру Кине о преузимању водеће улоге у „глобализацији”. 9 Зашто би „амерички” олигарси промовисали Кину као основног покретача глобалне привреде? Одговор: олигархија нема националност. Она представља посебну врсту. Посматрајући култ побуне младих против традиције током 1960-их и 1970-их, етолог Конрад Лоренц, користећи термин из зоологије, назвао је то „псеудоспецијацијом”. 10 Маркс је погрешно претпоставио да „пролетаријат нема националност”. Истина је да олигархија нема националност. Они ће променити своје „држављанство” кад год то пословни интереси захтевају. Олигарсима са седиштему Њујорку, Лондону или Паризу није важно да ли између војних главешина Кине и САД постоје несугласице, све док те дечје игре не ометају њихове економске интересе. Неважно је да ли се глобализација одвија под покровитељством Америке или Кине. Важно је само да држава у тој улози може најефикасније да обави задатак. Како је Сорош указао 2009. године, олигарси сматрају да та улога највише одговара Кини. РУСИЈА ОПКОЉЕНА И ОБОРЕНА КИНЕСКОМ ОЛИГАРХИЈОМ Кина и „Нови пут свиле” се величају11 као изазови америчкој хегемонији и глобализацији. Упркос иницијативама Русије у вези са БРИКС-ом и широм визијом Евроазије, чини се да је Русија постала млађи партнер, док је Кина преузела традиционалне сфере утицаја Русије. „Нови пут свиле”, познат и као „Један појас, један пут”, наставља овај процес ширећи кинески утицај у низу пројеката широм Азије, Африке и Европе. „Нови пут свиле” подрива Евроазијски економски савез, обухватајући Казахстан и Киргистан, и опкољава Русију. Евроазијски економски савез је анатема за глобалисте. 12 Са геополитичког становишта, прави губитник је Русија, не Америка. Међутим, Путин је изразио интересовање да постане део „Новог пута свиле” и 2015. су Русија и Кина разговарале о интегрисању Евроазијског економског савеза у „Нови пут свиле”.13 Русија треба да се бори за ширење Евроазијског економског савеза као језгра уистину алтернативног геополитичког блока, независног и од Вашингтона и од Пекинга. Да ли Путин стварно види руску будућност повезану са „Новим путем свиле”, где ће Кина одлучивати о међународним финансијама?14 Олигархија види могућност обухватања Русије новом визијом, али постоји дихотомија коју треба решити; отклањање онога што се назива руском „реакционарном” економском политиком. У информативном чланку, новинар Вејд Шепард пише из Азије: „Русија је увек имала прилично противречну позицију по питању развоја ,Новог пута свиле’ и кинеске иницијативе ,Појаса и пута’. С једне стране, Русија учествује профитирањем од царина и додатног подстицаја новим привредним перспективама – два од три оперативна копнена коридора економског појаса пута свиле пролазе кроз руску територију, често користећи копнене терминале и логистичке зоне у руском или страном власништву. С друге стране, Русија задржава политику противну природи развоја ,Пута свиле’, с којим сви добијају, и делимично се опирала кинеском плану постављања мреже нових економских коридора широм Централне Азије и Источне Европе – региона који они и даље сматрају својим двориштем.”15 Један од пројеката Кине је развој рударства на руском Далеком истоку.16 Као што ће се видети, занимање за рударство је веома важан фактор за укључење олигархије у „Нови пут свиле”. Руски Далеки исток, слично Тибету, има богате ресурсе за којим жуде Кина и остали: „Што се тиче руског Далеког истока, ова област је богата не само многим врстама ,основних’ минерала, већ и бројним минералима који омогућавају научну и техничку револуцију. Руски Далеки исток има потенцијално богата налазишта ретких елемената, која се морају проучити да би се створили повољни услови за инвестирање у вађење и прераду њихових руда.” 17 Као у Тибету, очекује се кинеска миграција – „ресурса радне снаге” – у име „обостраног” економског развоја: „Кина је раније ишла у земље и области богате минералима само због сировина, док сада доноси своју технологију и опрему (и, ако је могуће, радну снагу) на пројекте ресурса.” 18 Показало се да је кинеска окупација Тибета веома профитабилна за светске корпорације.19 Један од ресурса руског Далеког истока је злато. Ове године су предузети кораци да Кина започне ископавање злата и других минерала у Магаданској области, „као део стратегије ,Један појас, један пут’”. „Барик голд”, највећи светски произвођач злата, потписао је споразум са највећим кинеским произвођачем злата „Шандунг голдом”.20 Ускоро ће се видети какву ће улогу одиграти овакви корпоративни савези у „Једном појасу, једном путу”. Као што је доле наведено, Џон Л. Торнтон, директор „Барик голда”, такође је директор Финансијске корпорације „Пут свиле”. За разлику од уништења Србије, како би се искористило минерално богатство Косова (мада се до сада испоставило да је овај крвави подухват био само непрофитабилна кланица), или за разлику од неопходности да на Тибету наставе војну окупацију, минерално богатство руског Далеког истока може се ископавати мирном инвазијом кинеске радне снаге, уз помоћ инвестиција међународног капитала. ПРИРОДА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ „Нови пут свиле” не само да не оспорава глобализацију, већ је најзначајнији до сада предузет корак у корист глобализације. Било да је глобализација под влашћу САД или Кине, она остаје предмет истих олигархијских интереса. Штавише, она остаје унутар исте космополитске потрошачке културе усађене у економској глобализацији. Култура доба „Новог пута свиле” и даље остаје култура Холивуда, Медисон авеније и МТВ-а, јер се таквом патолошком културом обликују тржишта и потрошачи. Неће то бити ни Конфучије ни Мао. Кина је, да би „модернизовала” своју привреду, као и свака друга тржишна привреда морала подлећи културним патогенима тржишта. Овај процес ће се експоненцијално развијати. Културни патогени инфицирају „модернизовану”, „глобализовану” државу од врха ка доле, а глобална олигархија једе, облачи се, размишља, прича и делује исто било да је у Њујорку, Пекингу, Паризу, Берлину или Лондону; псеудоспецијација коју смо раније поменули. Они су, према наводима финансијског новинара Г. Паскала Захарија, нова супериорна класа технократа и извршних директора, који немају никакве друге везе осим трговачких.21 Њих покреће новац. Они желе свет према сопственој визији: потрошња без граница. То је глобализација. Откад су Рокфелерови интереси отворили Кину, „Голдман Сакс” је постао водећи играч. „BRIC” је идеја која се прво појавила у „Голдман Саксу”.22 Сада су они главни покретач „Новог пута свиле”. Где год да Кина гура „Нови пут свиле”, светска олигархија ће је пратити. Зашто Русија прет��оставља да ће она бити главни играч? Кинеско вођство глобализације неће избрисати садашњу олигархију, само ће проширити њен обим. Кинески и амерички олигарси раде на нивоима вишим од конфликта америчких и кинеских генерала или неколико америчких сенатора и конгресмена, који подижу глас против повреде људских права у Кини и кинеских геополитичких маневара, док се у Русији олигарси чисте, прогоне, кроте или бивају протерани. Кина је средство поновног преузимања Русије за међународно финансирање, и то се чини наизглед супротним активностима. ФИНАНСИЈСКА КОРПОРАЦИЈА ПУТ СВИЛЕ Визијом „Једног појаса, једног пута” руководе олигарси у сагласности са кинеским интересима преко Финансијске корпорације „Пут свиле” (SRFC). Њена сврха је следећа: „Верујемо да је кинеска иницијатива ,Појаса и пута’ прилика за дубљу сарадњу између кинеских и међународних компанија и тржишта. SRFC је основана управо због могућности приступа инвестицијама које је отворила Иницијатива ,Појаса и пута’. ... Наш поглед је глобалан, култура интернационална, с кореном у Кини. Наш руководећи тим чине водећи ветерани из области финансија и међународни саветници са значајним искуством у банкарству и инвестицијама.”23 Председник Управног одбора Финансијске корпорације „Пут свиле” је Џон Л. Торнтон, извршни председник Управног одбора поменуте корпорације „Барик голд”, члан Управног одбора компаније „Форд Мотор”, неизвршни председник Управног одбора „Пајнбриџ инвестментса”, и председник Одбора повереника Брукингс института. Био је и члан управних одбора компанија „Чајна уником”, HSBC, „Индустријске и комерцијалне банке Кине”, „Интела” и „Њуз корпорације”. Од 1980. до 2003. године, радио је у „Голдман саксу” као председник Одбора за Азију и председник компаније. „Добио је Награду пријатељства Кине 2008. године, највеће признање додељено некинеском држављанину. Године 2007. Институшонал инвестор (Institutional Investor) прогласио га је једним од 40 појединаца са највећим утицајем у обликовању глобалних финансијских тржишта током последњих 40 година.”24 „Барик голд” је много пута оптуживан за неетичко понашање и, између осталог, осуђен за одлагање хемијског отпада.25 Партнерство са Кином, која на сличан начин поступа као корпоративно лице, чини се као веома прикладно. „Међународни саветник” SRFC-а је Хавијер Солана, бивши генерални секретар Савета Европске уније, генерални секретар Североатлантског пакта (NATO) и бивши министар спољних послова Шпаније. Тренутно је директор Центра за глобалну привреду и геополитику (ESADE), глобалистичког труста мозгова, који је ступио у партнерство и са Брукингс институтом.26 Солана је истакнути члан Брукингс института за инострану политику и члан управног одбора глобалистичк��х трустова мозгова: Међународне кризне групе (ICG) и Европског савета за односе са иностранством. Међу повереницима Међународне кризне групе су и бивши заповедник NATO-а Весли Кларк, као и Џорџ Сорош и његов син Александар.27 Шан Ли је потпредседник Управног одбора Истраживачког центра за планирање „Пута свиле” и Кинеског финансијског савеза у Хонг Конгу. Био је главни међународни саветник „Кинеске развојне банке”, потпредседник Управног одбора „UBS Инвестиционе банке Азије”, генерални директор Међународног холдинга „Банка Кине”, главни економиста за Кину у „Голдман Саксу”, као и суоснивач SouFun-а, највећег кинеског интернет портала за некретнине.28 Питер Вилер, партнер у корпорацији „Пут свиле”, радио је од 1985. до 2001. за „Голдман Сакс”, а 1994. године постао партнер и руководилац инвестиционог банкарства ове фирме у Кини. „У току првог таласа, предводио је екипу ,Голдман Сакса’ кинеских државних компанија на иностраним тржиштима капитала.”29 Џо Сјанг, партнер у Финансијској корпорацији „Пут свиле” (SRFC), био је директор групе за специјалне задатке у Кини за „Џи-пи Морган”, директор инвестиционог банкарства и финансирања некретнина у Кини за Краљевску банку Шкотске, као и потпредседник и директор „ГЕ групе” за финансирање капиталних пројеката.30 Карман Вонг, извршни директор Финансијске корпорације „Пут свиле”, био је директор оперативних послова, инвестиционог банкарства за „Номура Азија” (бивши „Јапан / Леман Брадерс Азија”), претходно радећи за „Голдман Сакс” у Њујорку, а у Хонг Конгу као директор кадровске службе за Азијско-пацифичко инвестиционо банкарство.31 Ђианјунг Џанг, извршни директор Финансијске корпорације „Пут свиле”, радио је у „Морган Стенлију” и „Ситибанци”.32 Имајући у виду да је директор Корпорације, Џон Торнтон, такође и директор Брукингс института, тешко је схватити како би то „Нови пут свиле” могао нудити било какву стварну алтернативу глобализацији која се спроводи под доминацијом САД, осим да ефикасније обухвати Русију. Главни финансијери Института су сам Торнтон, медијски могул и ултрациониста Хаим Сабан, Фордова фондација, Фондација „Рокфелер”, „АТ & Т”, „Ексон Мобил”, „Шеврон”, „Виза USA”, Фондација „Џи-пи Морган Чејс”, Фондација „Америкен експрес”, Фондација „Банке Америке”, „Боинг”, „Локхид”, „Мајкрософт”, Фондација „Ситигруп”, „Дау кемикал”, „Мерил Линч”, и многи други.33 Торнтон је 2006. у Брукингсу основао Кинески центар „Џон Л. Торнтон”.34 Глобализација која се одвија под доминацијом Кине није разлог за славље противника глобалистичке олигархије, засновано на претпоставци да то „представља пораз САД”. Не само да ће основне покретачке силе глобализације остати исте, већ ће се под „Једним појасем, једним путем” она проширити и консолидовати. Ово је кулминација, а не окончање процеса који су пре неколико деценија започели Рокфелерови преко Азијског друштва и Трилатералне комисије, а крају ��а приводе „Голдман Сакс”, „Барик” и многи други. Хоће ли Русија устати против спољних олигарха који јој улазе у територију, као што се одупрла сопственим домаћим олигарсима, или ће подлећи светској олигархији заварана тиме што ова долази са испруженом руком Кине? < Објављено: среда, 31. јануар 2018, 01:45h (Октобар 2017. Превод: Сандра Гагић. Опрема: „Нација”. © Copyright „Нација”. Сва права задржана) Напомене 1 E. Bakchouse and J. O. P. Bland, Annals and Memoirs of the Court of Peking from the 16th to the 20th Century, Houghton Mifflin, New York, 11914, passim. See chapter on “China,” in Bolton, The Decline and Fall of Civilisations, Black House Publishing, London, 2017, 260-269. Emperor Chi’en made it clear in his replies to King George III of Great Britain, who was the subordinate. 2 Jung Chang and Jon Halliday, Mao: The Unknown Story, Jonathan Cape, London, 2005, 304-311. 3 Robert Service, Comrades: Communism: A World History, Pan Books, 2007, 360. 4 Richard B. Spence, Wall Street and the Russian Revolution 1905-1925, Trine Day, Walterville, Or., 2017. It is significant that Professor Spence ends the first Soviet era with 1925, when he regards the ascendency of Stalin as having ended the Wall Street-revolutionist axis, which had largely focused around Trotsky. 5 Bolton, “”Chiang Kai-shek’s Nationalist Ideology and the Making of Modern Taiwan”, Thermidor, http://thermidormag.com/chiang-kai-sheks-nationalist-ideology-and-the-making-of-modern-taiwan-2/ 6 Bolton, Geopolitics of the Indo-Pacific, Black House Publishing, London 2013; “Pro-China Bias of the U.S. Establishment”, 50-61. See also “CFR and Communist China” in Bolton, Revolution from Above, London, Arktos Media Ltd., 2011. 7 Niall Ferguson and Moritz Schularick, The Wall Street Journal, 5 November, 2013; https://www.wsj.com/articles/the-us-and-china-both-need-economic-rehab-1383695365). 8 See: Bolton, Geopolitics of the Indo Pacific, 58-59. 9 Bolton, “China’s Globalist Agenda”, Katehon, http://katehon.com/article/chinas-globalist-agenda 10 Konrad Lorenz, Civilized Man’s Eight Deadly Sins, Harcourt Brace Jovanovich, New York, 1974, 64-65. 11 For example see: James O’Neil, “One Belt, One Road: The World’s Great Infrastructure Project – Opportunities and Challenges for Australia, New Dawn, Melbourne, July-August 2017, pp. 19-24. 12 “Clinton calls Eurasian Integration an Effort to ‘Re-Sovietize’”, Radio Free Europe/Radio Liberty, 7 December, 2012; https://www.rferl.org/a/clinton-calls-eurasian-integration-effort-to-resovietize/24791921.html) 13 “New Silk Road: What to Expect from Russia’s Involvement in China’s Megaproject”, Sputnik News, 15 May, 2017; https://sputniknews.com/business/201705151053621553-china-russia-silk-road/) 14 Kenneth Rapoza, “China’s Silk Road Shows that Putin needs Xi Way more than Trump,” Forbes, 16 May, 2017; https://www.forbes.com/sites/kenrapoza/2017/05/16/chinas-silk-road-project-shows-putin-needs-xi-way-more-than-trump/#7f2d736f7b79) 15 Wade Shepard, “Russia is in a Unique Position to Either Make or Break the New Silk Road,” Forbes, 13 March, 2017; https://www.forbes.com/sites/wadeshepard/2017/03/13/russia-the-lynchpin-or-bottleneck-of-the-new-silk-road/#f79f67e763be) 16 “China Moves to Mine Gold in Russia’s Far East,” Sputnik International, 7 July 2017; https://sputniknews.com/business/201707071055331919-china-russia-gold-mining/). 17 “Silk Road, New Incentives for the Mining Sector,” 16 August, 2017; EastRussia, https://www.eastrussia.ru/en/material/shelkovyy-put-novye-stimuly-dlya-gornorudnogo-sektora/ 18 Ibid. Emphasis added. 19 Bolton, “The Tragedy of Tibet: A Saga of Betrayal, Colonization, and Exploitation,” Foreign Policy Journal, 25 June, 2010; https://www.foreignpolicyjournal.com/2010/06/25/the-tragedy-of-tibet-a-saga-of-betrayal-colonization-and-exploitation/) 20 “Barrick Announces Strategic Agreement with Shandong Gold,” Barrick, 6 April, 2017; http://www.barrick.com/investors/news/news-details/2017/Barrick-Announces-Strategic-Cooperation-Agreement-with-Shandong-Gold/def...) 21 G. Pascal Zachary, The Global Me, Allen & Unwin, 2000. 22 Bolton, “BRICS Development Bank an Instrument for Globalization”, Foreign Policy Journal, 14 July, 2015; https://www.foreignpolicyjournal.com/2015/07/14/brics-development-bank-an-instrument-for-globalization/). 23 “About Us,” Silk Road Finance Corporation, http://www.silkroad-finance.com/en/about/ 24 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., http://www.silkroad-finance.com/en/our-team/ 25 “Barrick Gold Corporation Abuse,” https://silawatsongvasin.wordpress.com/2016/11/16/barrick-gold-corporation-abuse/ 26 ESADE, “About,” http://www.esadegeo.com/about 27 ICG, “Trustees,” https://www.crisisgroup.org/who-we-are/board 28 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., op. cit. 29 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., ibid. 30 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., ibid. 31 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., ibid. 32 “Our Team,” Silk Road Finance Corp., ibid. 33 Source Watch, https://www.sourcewatch.org/index.php/Brookings_Institution 34 John L. Thornton China Center, https://www.brookings.edu/center/john-l-thornton-china-center/

Нација Online :: Elektronsko izdanje časopisa Нација Нација Online - elektronsko izdanje časopisa Нација. Nacija, časopis za geopolitiku, geopoetiku, geoekonomiju, традицију, културу, уметност. Европа Нација. Branislav Matić

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Проф. др Светозар Радишић: Сумрак будућности или Овако је било… „Овај текст написан је 22. јануара 2003. године. Нисам пронашао податак да ли је и где објављен.“ – проф. др Светозар Радишић Мегакапиталисти су још једном успели да наднационалим неокомунистичким концептом преваре народе, да је за њих најбоље да се одрекну себе и пристану на привидну равноправност и стварну неравноправност у прерасподели тековина цивилизације. Кулисе су демократија и заједничка безбедност, а корбач – неубојна оружја. На просторима претходне Југославије, међу првима о глобализму писао је београдски професор др Мирослав Печујлић у напису „Критика концепције новог светског поретка Хенрија Кисинџера“, објављеном у јануару 1975. године у часопису „Савременост“. Стварање и порађање „бонсаи држава“ у федералним државама источне Европе почело је скоро истовремено, према „Пројекту 80-тих“, који је Савет за иностране послове САД усвојио средином 1973. године и на основу Директиве 54 усвојене 2. септембра 1982., на састанку Регановог Савета за националну безбедност. У саставу тих форума биле су и чувене дипломате попут Дејвида Рокфелера, Хенрија Кисинџера, Збигњева Бжежинског, Френка Карлучија, Џина Киркпатрика, Ричарда Чејнија, Сајруса Венса, Мајкла Роскина, Ендрјуа Беаре и Џорџа Шулца… Из докумената који су настали на састанцима групе „Билдерберг“, може се закључити да је крај СФРЈ договорен у Минхену још 1977. године, када се гласно размишљало о теми „Шта после Тита?“. Занимљиво је да је сценарио за разбијање СФРЈ објављен исте године у игрицама за децу, произведеним у њујоршкој фирми за публиковање симулација (Simulations Publications Inc., New York) под називом „Битка за Загреб“. Та игра је личила на „Ризико“, а у њој је скоро верно предвиђено разбијање социјалистичке Југославије и Југословенске народне армије. Зар није ��еобично што су сценарији на којима се заснивала игра засновани на стварним војним проценама и што су претходно објављени у угледном часопису „Strategy & Tactics Magazine“, док су прорачуни преузети из америчких војних научних истраживања. Југословени треба да знају да је стратегију наступа САД према СРЈ, која се спроводила у дело од формирања нове југословенске државе, израдио Дејвид Гомперт, саветник за националну безбедност у администрацији Џорџа Буша сениора. Такозвана оптимална стратегија предвиђала је дуготрајни „хладни рат“ против СРЈ, информативну кампању и „сакаћење“ помоћу санкција. У његовом пројекту наговештено је да би резултат примене наведене стратегије требало да буде прихватљиво (марионетско) руководство које треба успоставити „демократском револуцијом“. Тај податак је објављен у „Ревији 92“ још 5. октобра 1995. Све наведено личи на „господарење из сенке“. Наравно, приче о масонима толико су мистификоване да се људи с времена на време питају да ли масони уопште постоје. Чини се да су ниске страсти и људска пакост мотивисали неког да измисли некакве Ционске протоколе, не би ли се још више замутиле политичке, религијске и информационе воде. С друге стране, чудно је што се много тога догађа у складу са „протоколима“. На пример, на значајне друштвене положаје, према ставовима из протокола, постављају се две врсте људи: Непоштени, а паметни и поштени, а глупи. Први увек управљају другима. Првима управљају „владари из сенке“ и мењају их кад им се прохте, а ови немају заштиту од смењивања будући да су с „путером на глави“, не буне се. На најзначајнијим скуповима нема записника, нити трагова за историју. Документи су недоречени, бесмислени и полуписмени, јер их пишу пробрани само по критеријуму послушности. Ти документи иначе нису важни, јер се неће примењивати. Они су написани pro forma. Када се читају документи, чини се да су једнако „испрани мозгови“ онима из медијских редакција, агенција, хуманитарних организација и секти. Дилему још више компликују јавни наступи лица, која тврде да припадају масонским организацијама и прокламоване процедуре иницирања, које делују уверљиво једино због ритуалних склоности људи. Планетарна власт Како се масонима приписује значајна улога у креирању тзв. новог светског поретка, могуће је све што се догађа посматрати и кроз призму засновану на информацијама о наднационалистима. Повод може да буде и посета Сарајеву Ота фон Хабсбурга, потомка аустријске круне. Он је, наиме, у главни град БиХ дошао као члан делегације Европског парламента, 4. априла 1997., да разговара о жељи становника Босне и Херцеговине да се укључе у Европску унију. На основу писања Мајкла Бејџента, Ричарда Лиа и Хенриа Линколна, Ото фон Хабсбург је данас титуларни војвода од Лорене и краљ Јерусалима. Као краљ Јерусалима, који је потомак „краља свештеника Исуса“ у правој линији, могао би, према њиховом тумачењу, да примени једно од главних начела темпларске политике (коју креира Сионски приорат) – да ради на измирењу хришћанства са јудаизмом и исламом. Темплари се иначе примичу српском простору. У хотелу Хајат у Београду је 7. новембра 2002. одржан први Темпларски форум у организацији Врховног реда витезова јерусалимског храма (OSMTH) и Витезова темплара Србије. Тада је најављено одржавање њиховог магистралног већа такође у Београду. Необично је што се сазнања Мајкла Бејџента, Ричарда Лиа и Хенриа Линколна поклапају са тумачењима светосаваца, да припадници тзв. New age (Њу ејџ) покрета уз помоћ Папе стварају нову глобалну религију, која треба, због „Новог светског поретка“, екуменистички да поништи специфичности класичних религија. О планетарној влади, која очигледно управља светским трендовима, међу првима је писао Ричард Гаднер за „Foreign Affairs“ још априла 1974. године: „Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље ОУН и не опуномоћимо Светски суд да има највећу власт – неће бити прогреса… Неопходно је проширити домен деловања оружаних снага ОУН, на све секторе глобалних ратних жаришта, у којима ће такве снаге имати задатак патролирања интернационалним граничним и осталим демаркационим линијама, уз надзор слободних демократских избора у свим земљама и уз верификацију спровођења политике оружаног немешања“. Мада многи догађаји потврђују Гарднерове речи, није лако разумети савремена политичка збивања, будући да између нивоа на којима раде Карлос Вестендорп, Жак Клајн, Волфганг Петрич, Бернар Кушнер и Михаил Штајнер и главних креатора светских збивања, има најмање пет хијерархијских нивоа, којима суверено и самоуверено владају краљица Елизабета Друга, породице Ротшилд, Рокфелер, Форд, Карнеги, Ањели, затим Хенри Кисинџер, Збигњев Бжежински, Сајрус Венс, Ричард Холбрук, Ричард Гарднер, војвода од Кента, Ендру Вилоубај, Нинијан Берти… Све чешће се обелодањују подаци о друштвима и институцијама велике моћи, попут Трилатералне комисије и Билдерберг групе, чији припадници тврде да не спадају у тајна, већ у јавна друштва, која „само имају своје тајне“. Многи политички конци невидљиви су, али су на основу информација и њиховог значаја познати центри (Лондон, Њујорк, Вашингтон, …) из којих се они повлаче. Зар не показује довољно вест од 2. јула 1997.: „На захтев Сједињених Држава Светска банка није дала зајам Хрватској“. Шта то значи када званично Светска банка није само америчка? Можда је бољи пример информација да „Боинг“, на основу одобрења Федералне трговинске комисије (ФДЦ), купује „Мекдонел Даглас“. Важно је знати да „Боинг“ ради за Пентагон и агенцију НАСА, а да је већ откупио авионске компаније „Континентал“, „Америкен“ и „Делта“. Све то личи на обични бизнис, али није. О освајању нових тржишта арбитрирају, јавно или тајно, готово је извесно, многи из наведеног „креативног тима“, иако наводно на супротстављеним странама седе Џорџ Буш, Тони Блер, Жак Ширак, Герхард Шредер, који, можда, и сами сматрају да су утицајни. Уосталом, сценарији мултинационалних корпорација веома често зависе од интереса на неким другим нивоима. Шибицарење изa кулиса Савета безбедности Иако многи, попут Олега Платонова, сматрају да масони владају светом, мора се признати да то јесте и није тако. Јер, ништа не значи евентуална истина да су чланови масонских ложа чак и Борис Јељцин, Михаил Горбачов, Андреј Козирев, Јегор Гајдар, шахиста Гари Каспаров, космонаут Георгиј Гречко… Уосталом, британска парламентарна комисија предложила је да се 349.213 чланова 8.650 британских ложа упише у званичан регистар доступан јавности. Ти и такви не владају светом, али су њихове везе довољне за закулисну повезаност и волшебно напредовање, што доприноси светском нереду или оном што Дејвид Овен сматра да је ред. Наиме, средином јула 1994. познати лорд је за „Сандеј тајмс“ изјавио: „Ако се нови савез Истока и Запада одржи, наше крхке наде у нови светски поредак, који се уздиже из пепела хладног рата, могле би ипак бити остварене“. У борби за превласт у новом поретку овог пута бирају се средства. То су, углавном, легалне и легитимне међународне институције које и саставом показују „ко је ко у свету“. Никад у историји нису се тако често састајали државници САД, Русије, Немачке, Француске и Велике Британије. На пример, Борис Јељцин се сусрео са Хелмутом Колом у ��оку пет година седам пута, са Билом Клинтоном шест пута, са председницима Француске Франсоа Митераном и Жаком Шираком три пута и британским премијером Џоном Мејџором три пута. Новина су и релативно чести телефонски разговори и преписка из Москве са Вашингтоном (девет пута), Боном (пет), Паризом (три) и Лондоном (два пута). Још чешћи су били сусрети дипломата Велике Британије, САД, Немачке и Француске, с повременим излетима до Токија. Група-7, затим Г-7+1 а сада Г-8, састајала се најмање једанпут годишње. Најважнији састанци одржани су у Токију (јули 1993.), Напуљу (јули 1994.), Халифаксу (јуни 1995.), Лилу и Москви (Април 1996.), Денверу (јуни 1997.), Лондону (мај 1998.), Келну (мај 1999.), Нагоу на Окинави (јул 2000.), Ђенови (јули 2001.) и канадском одмаралишту Кананаскис (јуни 2002.). Многи сматрају да је група „Г-8“ светска влада, али састав групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Канада, Италија, Јапан и Русија) и начин одлучивања не издваја их, осим по чешћим самитима, од Савета безбедности (сталне чланице: САД, Велика Британија, Француска, Русија и Кина), НАТО-а (САД, Велика Британија, Немачка, Канада, Италија, …, и Француска, у цивилној компоненти), и/или Контакт-групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Русија). Основни инструмент за реализацију замисли твораца глобалног поретка јесте, управо, Савет безбедности Уједињених нација. Он има одлучну улогу и када га избегну у дипломатским махинацијама и када поједине земље избегну учешће у његовом раду. Тада се „избегнуте земље“, које се наводно буне због решења којима нису допринели и непозивања, амнестирају од одговорности. У рату на просторима претходне Југославије и за време агресије на СРЈ, све кључне одлуке донеле су његове чланице без примене вета. О ефектима рада најутицајније светске институције може се закључити и на основу следећа два податка. Центар за економска и друштвена права у Њујорку тврди да цела ирачка нација пати од глади и епидемија заразних болести и да је због санкција које је Савет безбедности УН на иницијативу Сједињених Држава увео Ираку у тој земљи умрло 500.000 људи. Јан Оберг, шведско-дански истраживач мира и будућности, руководилац мисије ТФФ-а, рекао је, приликом једне посете Београду, да „Савет безбедности и даље наоружава Балкан и да више од 80 одсто свег оружја у свету продаје пет њених сталних чланица“. Када велике силе и светска влада која их предводи, треба да избегну конкретну одговорност за злочине које чине ради остваривања својих „виталних интереса“, при креирању „новог светског поретка“, одговорност на себе преузима за то увек спремна Контакт-група препуна анонимуса и тзв. експерата. Док су на сцени дипломатске групе формиране ad hoc од проблема до проблема – заборављају се пропусти Савета безбедности, ОЕБС-а, НАТО-а и других заинтересованих међународних институција, умешаних у изналажење солуција на кризним жариштима, које су њихове државе изазвале, широм света. Такве групе су се, као мондијалистичка кутлача, иначе театрално и сасвим природно састајале у Берлину, Њујорку, Загребу, Лондону, Паризу, Риму, Москви и Франкфурту (читај: САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Русија…). Вашингтон жртва концепта Када се мисли на улогу коју су САД добиле од вођа глобалиста, можда треба размишљати попут београдског публицисте Милоша Кнежевића: „Американце, попут старих Римљана, још увек не забрињава хипотеза о властитој пропасти. Стога верују у спасоносност новог“. Ратибор Ђурђевић сматра да су Сједињене Државе злоупотребљене. Мисле то и многи други аналитичари, али се не слажу око тога ко их злоупотребљава, Ватикан (језуити), Велика Британија, мегакапиталисти, мафија, масонерија… Према истраживањима Смиље Аврамов најутицајнији је Ватикан. „Идејни архитекта рата против Југославије био је папа Јован Павле Други, а земље ЕЗ и САД појављују се само као ударне песнице да би испуниле обећање председника Регана дато 1982. Запад је жртвовао нормативни легитимитет и целокупну правну инфраструктуру за рачун шеме коју је понудио Ватикан…“ После свега што се догодило у процесу креирања наднационалног светског поретка, непобитна истина је да се намерно пренебрегавају узроци сукоба на тлу претходне Југославије, без којих не би било злочина: САД су оствариле вишедеценијску тежњу да распореде своје снаге на Балкану; та намера добила је легитимитет у диригованом југословенском сукобу, који се делимично измакао контроли. НАТО је добио нову улогу после слома Варшавског уговора и његово ширење остварује се и по Балкану у једној од планираних фаза. САД и НАТО су за стварање још једног жаришта искористили вековно верско и национално несагласје на граници између истока и запада, знајући како ће реаговати босанско-херцеговачки мусли��ани, Шћипетари и Албанци, Хрвати и Срби. Шћипетаре, Албанце, Хрвате и босанско-херцеговачке муслимане обучавали су експерати из САД за што успешнију мисију потискивања српског народа преко Дрине, ради формирања границе која им омогућава остваривање „виталних интереса“. Словенци, Шћипетари, Албанци, Хрвати и босанско-херцеговачки муслимани применили су тактику „изазивања несрећа“, прорачунато жртвујући и припаднике свог народа, да би искористили ефект�� страдања и на крви засновали освојене просторе и уређења. Прогони Срба били су стварни и за сва времена, а прогони Шћипетера фингирани и привремени, уз издашну и (не)препознату помоћ „ОВК“, САД и НАТО-а. НАТО је ослонцем на доктрину САД („Заједничка визија 2010“) проверио своје борбене могућности и расположиво оружје у агресији, која им је била неопходна за проверу и увежбавање, а услове за „легалну агресију“ могли су обезбедити једино народи који се супротстављају глобализму (Срби, Ирачани, Иранци, Сомалијци, Севернокорејци… – више од 35 таквих народа). Сједињене Државе и НАТО ослонили су се на проверене „присталице“ (подобни послушници, савезници) – народе који су углавном настали преласком у другу веру и пристајањем на подаништво. Освајање простора, уколико се ништа не учини, биће завршни ударац свим народима, будући да се регионализацијом кидају последње нити унутар националних бића, а тај процес пропраћен је нападом на писмо, језик, културу, традиције, историју, менталитет, дух, итд. Будући да је бестијализација било ког народа незаобилазна фаза рата, ради припреме сопствене јавности да прихвати потискивање и уништавање нападнутог народа, не треба се заваравати да ће грађани земаља које су војно интервенисале против СРЈ ускоро прихватити Србе и уосталом светосавце као равноправне сараднике. Не треба заборавити да време ради за косметске Албанце, будући да се они брже размножавају од свих у околини и више не бирају средства да остваре „албански сан“. На том путу њиховој администрацији ништа није свето, па ни то да циљеве постижу уз помоћ чудака које зову „пси рата“, мафије, продајом „белог робља“, људских органа и дроге. На тај начин поништили су дух и светиње у које су се њихови преци клели. Исход садашњег вишедимензионалног рата на српским просторима биће сасвим извесно – расрбљени грађани – који ће се стидети својих предака. * * * Такозвани српски парадокс заснован на квази-национализму допуњују мондијалисти. Принц Леополд Бернард, први председник групе Билдерберг, мислећи о проблему са границама, који је решаван ратом на просторима претходне Југославије, закључио је: „Тешко је преваспитати људе који су подигнути на национализму да прихвате идеју о уступању дела суверенитета неком наднационалном телу… То је трагедија“. Изјава принца Бернарда наводи на закључак да су мондијалисти, не би ли разбили СФРЈ и СРЈ, успели, упркос томе што је администрација, која је владала у СРЈ од 1989. до 2000. године и била несумњиво социјалистичка и већином прокомунистичка, интернационална и атеистичка, да ту и такву администрацију претворе у омражени режим и оптуже за национализам. Суштина наднационалног, мегакапиталистичког мешетарења може се препознати на основу једног става о марксизму који је Збигњев Бжежински објавио у књизи Између два доба: „Марксизам је истовремено победа спољашњег, активног човека над унутрашњим, пасивним човеком, и победа разума над вером“. Посебан апсурд је чињеница да говоре о вери, када је безбожност заједничка одлика комуниста и глобалиста. Повампирене неокомунисте раскринкава искрена и неприкривена мржња према националним државама. Стиче се утисак, да у овом свету човек и када се одрекне себе неће бити сигуран и задовољан. Проф. др Светозар Радишић ИЗВОР: блог аутора

Проф. др Светозар Радишић: Сумрак будућности или Овако је било… Мегакапиталисти су још једном успели да наднационалим неокомунистичким концептом преваре народе, да је за њих најбоље да се одрекну себе и пристану на привидну равноправност и стварну неравноправно…

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Проф. др Светозар Радишић: Сумрак будућности или Овако је било… http://ift.tt/2hSl6QH, Проф. др Светозар Радишић: Сумрак будућности или Овако је било… „Овај текст написан је 22. јануара 2003. године. Нисам пронашао податак да ли је и где објављен.“ – проф. др Светозар Радишић Мегакапиталисти су још једном успели да наднационалим неокомунистичким концептом преваре народе, да је за њих најбоље да се одрекну себе и пристану на привидну равноправност и стварну неравноправност у прерасподели тековина цивилизације. Кулисе су демократија и заједничка безбедност, а корбач – неубојна оружја. На просторима претходне Југославије, међу првима о глобализму писао је београдски професор др Мирослав Печујлић у напису „Критика концепције новог светског поретка Хенрија Кисинџера“, објављеном у јануару 1975. године у часопису „Савременост“. Стварање и порађање „бонсаи држава“ у федералним државама источне Европе почело је скоро истовремено, према „Пројекту 80-тих“, који је Савет за иностране послове САД усвојио средином 1973. године и на основу Директиве 54 усвојене 2. септембра 1982., на састанку Регановог Савета за националну безбедност. У саставу тих форума биле су и чувене дипломате попут Дејвида Рокфелера, Хенрија Кисинџера, Збигњева Бжежинског, Френка Карлучија, Џина Киркпатрика, Ричарда Чејнија, Сајруса Венса, Мајкла Роскина, Ендрјуа Беаре и Џорџа Шулца… Из докумената који су настали на састанцима групе „Билдерберг“, може се закључити да је крај СФРЈ договорен у Минхену још 1977. године, када се гласно размишљало о теми „Шта после Тита?“. Занимљиво је да је сценарио за разбијање СФРЈ објављен исте године у игрицама за децу, произведеним у њујоршкој фирми за публиковање симулација (Simulations Publications Inc., New York) под називом „Битка за Загреб“. Та игра је личила на „Ризико“, а у њој је скоро верно предвиђено разбијање социјалистичке Југославије и Југословенске народне армије. Зар није необично што су сценарији на којима се заснивала игра засновани на стварним војним проценама и што су претходно објављени у угледном часопису „Strategy & Tactics Magazine“, док су прорачуни преузети из америчких војних научних истраживања. Југословени треба да знају да је стратегију наступа САД према СРЈ, која се спроводила у дело од формирања нове југословенске државе, израдио Дејвид Гомперт, саветник за националну безбедност у администрацији Џорџа Буша сениора. Такозвана оптимална стратегија предвиђала је дуготрајни „хладни рат“ против СРЈ, информативну кампању и „сакаћење“ помоћу санкција. У његовом пројекту наговештено је да би резултат примене наведене стратегије требало да буде прихватљиво (марионетско) руководство које треба успоставити „демократском револуцијом“. Тај податак је објављен у „Ревији 92“ још 5. октобра 1995. Све наведено личи на „господарење из сенке“. Наравно, приче о масонима толико су мистификоване да се људи с времена на време питају да ли масони уопште постоје. Чини се да су ниске страсти и људска пакост мотивисали неког да измисли некакве Ционске протоколе, не би ли се још више замутиле политичке, религијске и информационе воде. С друге стране, чудно је што се много тога догађа у складу са „протоколима“. На пример, на значајне друштвене положаје, према ставовима из протокола, постављају се две врсте људи: Непоштени, а паметни и поштени, а глупи. Први увек управљају другима. Првима управљају „владари из сенке“ и мењају их кад им се прохте, а ови немају заштиту од смењивања будући да су с „путером на глави“, не буне се. На најзначајнијим скуповима нема записника, нити трагова за историју. Документи су недоречени, бесмислени и полуписмени, јер их пишу пробрани само по критеријуму послушности. Ти документи иначе нису важни, јер се неће примењивати. Они су написани pro forma. Када се читају документи, чини се да су једнако „испрани мозгови“ онима из медијских редакција, агенција, хуманитарних организација и секти. Дилему још више компликују јавни наступи лица, која тврде да припадају масонским организацијама и прокламоване процедуре иницирања, које делују уверљиво једино због ритуалних склоности људи. Планетарна власт Како се масонима приписује значајна улога у креирању тзв. новог светског поретка, могуће је све што се догађа посматрати и кроз призму засновану на информацијама о наднационалистима. Повод може да буде и посета Сарајеву Ота фон Хабсбурга, потомка аустријске круне. Он је, наиме, у главни град БиХ дошао као члан делегације Европског парламента, 4. априла 1997., да разговара о жељи становника Босне и Херцеговине да се укључе у Европску унију. На основу писања Мајкла Бејџента, Ричарда Лиа и Хенриа Линколна, Ото фон Хабсбург је данас титуларни војвода од Лорене и краљ Јерусалима. Као краљ Јерусалима, који је потомак „краља свештеника Исуса“ у правој линији, могао би, према њиховом тумачењу, да примени једно од главних начела темпларске политике (коју креира Сионски приорат) – да ради на измирењу хришћанства са јудаизмом и исламом. Темплари се иначе примичу српском простору. У хотелу Хајат у Београду је 7. новембра 2002. одржан први Темпларски форум у организацији Врховног реда витезова јерусалимског храма (OSMTH) и Витезова темплара Србије. Тада је најављено одржавање њиховог магистралног већа такође у Београду. Необично је што се сазнања Мајкла Бејџента, Ричарда Лиа и Хенриа Линколна поклапају са тумачењима светосаваца, да припадници тзв. New age (Њу ејџ) покрета уз помоћ Папе стварају нову глобалну религију, која треба, због „Новог светског поретка“, екуменистички да поништи специфичности класичних религија. О планетарној влади, која очигледно управља светским трендовима, међу првима је писао Ричард Гаднер за „Foreign Affairs“ још априла 1974. године: „Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље ОУН и не опуномоћимо Светски суд да има највећу власт – неће бити прогреса… Неопходно је проширити домен деловања оружаних снага ОУН, на све секторе глобалних ратних жаришта, у којима ће такве снаге имати задатак патролирања интернационалним граничним и осталим демаркационим линијама, уз надзор слободних демократских избора у свим земљама и уз верификацију спровођења политике оружаног немешања“. Мада многи догађаји потврђују Гарднерове речи, није лако разумети савремена политичка збивања, будући да између нивоа на којима раде Карлос Вестендорп, Жак Клајн, Волфганг Петрич, Бернар Кушнер и Михаил Штајнер и главних креатора светских збивања, има најмање пет хијерархијских нивоа, којима суверено и самоуверено владају краљица Елизабета Друга, породице Ротшилд, Рокфелер, Форд, Карнеги, Ањели, затим Хенри Кисинџер, Збигњев Бжежински, Сајрус Венс, Ричард Холбрук, Ричард Гарднер, војвода од Кента, Ендру Вилоубај, Нинијан Берти… Све чешће се обелодањују подаци о друштвима и институцијама велике моћи, попут Трилатералне комисије и Билдерберг групе, чији припадници тврде да не спадају у тајна, већ у јавна друштва, која „само имају своје тајне“. Многи политички конци невидљиви су, али су на основу информација и њиховог значаја познати центри (Лондон, Њујорк, Вашингтон, …) из којих се они повлаче. Зар не показује довољно вест од 2. јула 1997.: „На захтев Сједињених Држава Светска банка није дала зајам Хрватској“. Шта то значи када званично Светска банка није само америчка? Можда је бољи пример информација да „Боинг“, на основу одобрења Федералне трговинске комисије (ФДЦ), купује „Мекдонел Даглас“. Важно је знати да „Боинг“ ради за Пентагон и агенцију НАСА, а да је већ откупио авионске компаније „Континентал“, „Америкен“ и „Делта“. Све то личи на обични бизнис, али није. О освајању нових тржишта арбитрирају, јавно или тајно, готово је извесно, многи из наведеног „креативног тима“, иако наводно на супротстављеним странама седе Џорџ Буш, Тони Блер, Жак Ширак, Герхард Шредер, који, можда, и сами сматрају да су утицајни. Уосталом, сценарији мултинационалних корпорација веома често зависе од интереса на неким другим нивоима. Шибицарење изa кулиса Савета безбедности Иако многи, попут Олега Платонова, сматрају да масони владају светом, мора се признати да то јесте и није тако. Јер, ништа не значи евентуална истина да су чланови масонских ложа чак и Борис Јељцин, Михаил Горбачов, Андреј Козирев, Јегор Гајдар, шахиста Гари Каспаров, космонаут Георгиј Гречко… Уосталом, британска парламентарна комисија предложила је да се 349.213 чланова 8.650 британских ложа упише у званичан регистар доступан јавности. Ти и такви не владају светом, али су њихове везе довољне за закулисну повезаност и волшебно напредовање, што доприноси светском нереду или оном што Дејвид Овен сматра да је ред. Наиме, средином јула 1994. познати лорд је за „Сандеј тајмс“ изјавио: „Ако се нови савез Истока и Запада одржи, наше крхке наде у нови светски поредак, који се уздиже из пепела хладног рата, могле би ипак бити остварене“. У борби за превласт у новом поретку овог пута бирају се средства. То су, углавном, легалне и легитимне међународне институције које и саставом показују „ко је ко у свету“. Никад у историји нису се тако често састајали државници САД, Русије, Немачке, Француске и Велике Британије. На пример, Борис Јељцин се сусрео са Хелмутом Колом у току пет година седам пута, са Билом Клинтоном шест пута, са председницима Француске Франсоа Митераном и Жаком Шираком три пута и британским премијером Џоном Мејџором три пута. Новина су и релативно чести телефонски разговори и преписка из Москве са Вашингтоном (девет пута), Боном (пет), Паризом (три) и Лондоном (два пута). Још чешћи су били сусрети дипломата Велике Британије, САД, Немачке и Француске, с повременим излетима до Токија. Група-7, затим Г-7+1 а сада Г-8, састајала се најмање једанпут годишње. Најважнији састанци одржани су у Токију (јули 1993.), Напуљу (јули 1994.), Халифаксу (јуни 1995.), Лилу и Москви (Април 1996.), Денверу (јуни 1997.), Лондону (мај 1998.), Келну (мај 1999.), Нагоу на Окинави (јул 2000.), Ђенови (јули 2001.) и канадском одмаралишту Кананаскис (јуни 2002.). Многи сматрају да је група „Г-8“ светска влада, али састав групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Канада, Италија, Јапан и Русија) и начин одлучивања не издваја их, осим по чешћим самитима, од Савета безбедности (сталне чланице: САД, Велика Британија, Француска, Русија и Кина), НАТО-а (САД, Велика Британија, Немачка, Канада, Италија, …, и Француска, у цивилној компоненти), и/или Контакт-групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Русија). Основни инструмент за реализацију замисли твораца глобалног поретка јесте, управо, Савет безбедности Уједињених нација. Он има одлучну улогу и када га избегну у дипломатским махинацијама и када поједине земље избегну учешће у његовом раду. Тада се „избегнуте земље“, које се наводно буне због решења којима нису допринели и непозивања, амнестирају од одговорности. У рату на просторима претходне Југославије и за време агресије на СРЈ, све кључне одлуке донеле су његове чланице без примене вета. О ефектима рада најутицајније светске институције може се закључити и на основу следећа два податка. Центар за економска и друштвена права у Њујорку тврди да цела ирачка нација пати од глади и епидемија заразних болести и да је због санкција које је Савет безбедности УН на иницијативу Сједињених Држава увео Ираку у тој земљи умрло 500.000 људи. Јан Оберг, шведско-дански истраживач мира и будућности, руководилац мисије ТФФ-а, рекао је, приликом једне посете Београду, да „Савет безбедности и даље наоружава Балкан и да више од 80 одсто свег оружја у свету продаје пет њених сталних чланица“. Када велике силе и светска влада која их предводи, треба да избегну конкретну одговорност за злочине које чине ради остваривања својих „виталних интереса“, при креирању „новог светског поретка“, одговорност на себе преузима за то увек спремна Контакт-група препуна анонимуса и тзв. експерата. Док су на сцени дипломатске групе формиране ad hoc од проблема до проблема – заборављају се пропусти Савета безбедности, ОЕБС-а, НАТО-а и других заинтересованих међународних институција, умешаних у изналажење солуција на кризним жариштима, које су њихове државе изазвале, широм света. Такве групе су се, као мондијалистичка кутлача, иначе театрално и сасвим природно састајале у Берлину, Њујорку, Загребу, Лондону, Паризу, Риму, Москви и Франкфурту (читај: САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Русија…). Вашингтон жртва концепта Када се мисли на улогу коју су САД добиле од вођа глобалиста, можда треба размишљати попут београдског публицисте Милоша Кнежевића: „Американце, попут старих Римљана, још увек не забрињава хипотеза о властитој пропасти. Стога верују у спасоносност новог“. Ратибор Ђурђевић сматра да су Сједињене Државе злоупотребљене. Мисле то и многи други аналитичари, али се не слажу око тога ко их злоупотребљава, Ватикан (језуити), Велика Британија, мегакапиталисти, мафија, масонерија… Према истраживањима Смиље Аврамов најутицајнији је Ватикан. „Идејни архитекта рата против Југославије био је папа Јован Павле Други, а земље ЕЗ и САД појављују се само као ударне песнице да би испуниле обећање председника Регана дато 1982. Запад је жртвовао нормативни легитимитет и целокупну правну инфраструктуру за рачун шеме коју је понудио Ватикан…“ После свега што се догодило у процесу креирања наднационалног светског поретка, непобитна истина је да се намерно пренебрегавају узроци сукоба на тлу претходне Југославије, без којих не би било злочина: САД су оствариле вишедеценијску тежњу да распореде своје снаге на Балкану; та намера добила је легитимитет у диригованом југословенском сукобу, који се делимично измакао контроли. НАТО је добио нову улогу после слома Варшавског уговора и његово ширење остварује се и по Балкану у једној од планираних фаза. САД и НАТО су за стварање још једног жаришта искористили вековно верско и национално несагласје на граници између истока и запада, знајући како ће реаговати босанско-херцеговачки муслимани, Шћипетари и Албанци, Хрвати и Срби. Шћипетаре, Албанце, Хрвате и босанско-херцеговачке муслимане обучавали су експерати из САД за што успешнију мисију потискивања српског народа преко Дрине, ради формирања границе која им омогућава остваривање „виталних интереса“. Словенци, Шћипетари, Албанци, Хрвати и босанско-херцеговачки муслимани применили су тактику „изазивања несрећа“, прорачунато жртвујући и припаднике свог народа, да би искористили ефекте страдања и на крви засновали освојене просторе и уређења. Прогони Срба били су стварни и за сва времена, а прогони Шћипетера фингирани и привремени, уз издашну и (не)препознату помоћ „ОВК“, САД и НАТО-а. НАТО је ослонцем на доктрину САД („Заједничка визија 2010“) проверио своје борбене могућности и расположиво оружје у агресији, која им је била неопходна за проверу и увежбавање, а услове за „легалну агресију“ могли су обезбедити једино народи који се супротстављају глобализму (Срби, Ирачани, Иранци, Сомалијци, Севернокорејци… – више од 35 таквих народа). Сједињене Државе и НАТО ослонили су се на проверене „присталице“ (подобни послушници, савезници) – народе који су углавном настали преласком у другу веру и пристајањем на подаништво. Освајање простора, уколико се ништа не учини, биће завршни ударац свим народима, будући да се регионализацијом кидају последње нити унутар националних бића, а тај процес пропраћен је нападом на писмо, језик, културу, традиције, историју, менталитет, дух, итд. Будући да је бестијализација било ког народа незаобилазна фаза рата, ради припреме сопствене јавности да прихвати потискивање и уништавање нападнутог народа, не треба се заваравати да ће грађани земаља које су војно интервенисале против СРЈ ускоро прихватити Србе и уосталом светосавце као равноправне сараднике. Не треба заборавити да време ради за косметске Албанце, будући да се они брже размножавају од свих у околини и више не бирају средства да остваре „албански сан“. На том путу њиховој администрацији ништа није свето, па ни то да циљеве постижу уз помоћ чудака које зову „пси рата“, мафије, продајом „белог робља“, људских органа и дроге. На тај начин поништили су дух и светиње у које су се њихови преци клели. Исход садашњег вишедимензионалног рата на српским просторима биће сасвим извесно – расрбљени грађани – који ће се стидети својих предака. * * * Такозвани српски парадокс заснован на квази-национализму допуњују мондијалисти. Принц Леополд Бернард, први председник групе Билдерберг, мислећи о проблему са границама, који је решаван ратом на просторима претходне Југославије, закључио је: „Тешко је преваспитати људе који су подигнути на национализму да прихвате идеју о уступању дела суверенитета неком наднационалном телу… То је трагедија“. Изјава принца Бернарда наводи на закључак да су мондијалисти, не би ли разбили СФРЈ и СРЈ, успели, упркос томе што је администрација, која је владала у СРЈ од 1989. до 2000. године и била несумњиво социјалистичка и већином прокомунистичка, интернационална и атеистичка, да ту и такву администрацију претворе у омражени режим и оптуже за национализам. Суштина наднационалног, мегакапиталистичког мешетарења може се препознати на основу једног става о марксизму који је Збигњев Бжежински објавио у књизи Између два доба: „Марксизам је истовремено победа спољашњег, активног човека над унутрашњим, пасивним човеком, и победа разума над вером“. Посебан апсурд је чињеница да говоре о вери, када је безбожност заједничка одлика комуниста и глобалиста. Повампирене неокомунисте раскринкава искрена и неприкривена мржња према националним државама. Стиче се утисак, да у овом свету човек и када се одрекне себе неће бити сигуран и задовољан. Проф. др Светозар Радишић ИЗВОР: блог аутора

Проф. др Светозар Радишић: Сумрак будућности или Овако је било… Мегакапиталисти су још једном успели да наднационалим неокомунистичким концептом преваре народе, да је за њих најбоље да се одрекну себе и пристану на привидну равноправност и стварну неравноправно…

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Радоје Андрић ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА Престарели Александар Вулин, министар рада и социјалне политике: ”Донета је одлука по којој деца палих бораца више неће плаћати школовање”! Министре, та деца су у годинама да им већ треба посао! Придављени Један наставник се жали да га је давио родитељ његовог ученика! Што дави човека, умреће он и од плате! Велика конкуренција Ана Брнабић, министарка локалне самоуправе: ”Нови премијер неће моћи без Вучића.” Онда – да не буде Вулин, јер он не може ни без Вулина и Вулина! Сиротињо бечка! Беч има 220.000 социјалних станова, а Б��оград само 1.500! Можда би наша Влада могла да субвенционише изградњу социјалних станова за бечку сиротињу? Промашио тему Кајл Скот, амбасадор САД: ”Западни Балкан је постао мета за регрутацију исламских терориста”. Амбасадоре, није мета, него центар! Умро осми пут Дејвид Рокфелер потрошио и осмо трансплантирано срце и умро у 101.години. Стратешка грешка: требали су његовом срцу да донирају ново тело! Прекардашило, бре! Владику шумадијског, Јована, 147 свештеника СПЦ терети за насиље, бахатост, халапљивост, убијање вере у људима и крађу новца из епархијскиг сефа, тим редоследом… Е, то са сефом је препунило чашу и пријавиће га Светом Петру! Пензија Тома Николић, председник Србије, одлази у пензију са 45 година радног стажа и 65 година живота, а Александар Вучић отићи ће у пензију са 65 година стажа и 45 година живота. Заокрет Оне дневне новине које су биле најгрлатије против Београда на води, сада покрећу наградну игру са главном наградом – стан у Београду на води! Лажу ли када пишу да Београда на води неће бити или када обећају стан тамо где га неће бити? Мигови, мигови Вучић иде код Путина по 6 ”мигова 29”. Само да се на врати са 29 ”мигова 6”…

ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА Престарели Александар Вулин, министар рада и социјалне политике: ”Донета је одлука по којој...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Радоје Андрић http://ift.tt/2mtwfvG, Радоје Андрић ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА Престарели Александар Вулин, министар рада и социјалне политике: ”Донета је одлука по којој деца палих бораца више неће плаћати школовање”! Министре, та деца су у годинама да им већ треба посао! Придављени Један наставник се жали да га је давио родитељ његовог ученика! Што дави човека, умреће он и од плате! Велика конкуренција Ана Брнабић, министарка локалне самоуправе: ”Нови премијер неће моћи без Вучића.” Онда – да не буде Вулин, јер он не може ни без Вулина и Вулина! Сиротињо бечка! Беч има 220.000 социјалних станова, а Београд само 1.500! Можда би наша Влада могла да субвенционише изградњу социјалних станова за бечку сиротињу? Промашио тему Кајл Скот, амбасадор САД: ”Западни Балкан је постао мета за регрутацију исламских терориста”. Амбасадоре, није мета, него центар! Умро осми пут Дејвид Рокфелер потрошио и осмо трансплантирано срце и умро у 101.години. Стратешка грешка: требали су његовом срцу да донирају ново тело! Прекардашило, бре! Владику шумадијског, Јована, 147 свештеника СПЦ терети за насиље, бахатост, халапљивост, убијање вере у људима и крађу новца из епархијскиг сефа, тим редоследом… Е, то са сефом је препунило чашу и пријавиће га Светом Петру! Пензија Тома Николић, председник Србије, одлази у пензију са 45 година радног стажа и 65 година живота, а Александар Вучић отићи ће у пензију са 65 година стажа и 45 година живота. Заокрет Оне дневне новине које су биле најгрлатије против Београда на води, сада покрећу наградну игру са главном наградом – стан у Београду на води! Лажу ли када пишу да Београда на води неће бити или када обећају стан тамо где га неће бити? Мигови, мигови Вучић иде код Путина по 6 ”мигова 29”. Само да се на врати са 29 ”мигова 6”…

ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА ЗНАКОВИ ПОРЕД СРПСКОГ ПУТА Престарели Александар Вулин, министар рада и социјалне политике: ”Донета је одлука по којој...

, http://ift.tt/1rMQyM6

[vaseljenska]

Ђаво је дошао по своје: Милијардер Дејвид Рокфелер умро у 101. години

Ђаво је дошао по своје: Милијардер Дејвид Рокфелер умро у 101. години http://www.vaseljenska.com/vesti/djavo-je-dosao-po-svoje-milijarder-dejvid-rokfeler-umro-u-101-godini/